Бар препознао свој књижевни драгуљ: Владимир Вујовић одржао вече које ће се памтити
Постоје књижевне вечери које прођу са посљедњим аплаузом, а постоје и оне које наставе да трају у човјеку и када се свјетла угасе, публика разиђе, а плато испред Дворца краља Николе поново утоне у љетну ноћ.
Таква је била синоћ и завршница књижевног програма 39. „Барског љетописа“, посвећена младом барском писцу Владимиру Вујовићу и његовом роману „Разговори с Вјештицом“.
Била је то ноћ у којој је Бар гледао свога писца – не више само као младог аутора који обећава, већ као човјека који је, упркос годинама, већ оставио озбиљан траг у савременој књижевности.
На платоу испред Дворца краља Николе, пред бројном барском публиком, са Вујовићем је разговарао Драган Шоћ, угледни правник, некадшањи министар, ерудита и аналитичар, а њихов разговор одавно је престао да буде класична промоција романа.
Био је то сусрет двије мисли, два различита искуства и два погледа на човјека, умјетност и свијет.
Кроз динамичан, непосредан и на тренутке необично дубок разговор, отворена су питања умјетничког стваралаштва, морала, идентитета, духовности, коријена, али и оног најтежег питања које човјек може поставити самом себи – ко смо и зашто смо постали оно што јесмо.
Управо ту негдје и почиње свијет Вујовићеве „Вјештице“.
Његов роман не нуди читаоцу готове одговоре. Напротив. Он га тјера да пита, да сумња, да се враћа на већ прочитано и да поново премјерава сопствене ставове. Јер, како је и сам аутор поручио, кључ разумијевања свијета није у томе да престанемо да сумњамо, већ да не престајемо да постављамо питања и преиспитујемо задате оквире.
И публика је те вечери имала прилику да чује управо таквог Вујовића – отвореног, непосредног и без потребе да се сакрије иза сопствене књиге.
Говорио је о настанку романа, о његовим ликовима и идејама, али и о ономе што значи представљати књигу пред људима који вас познају много дуже него што траје ваша књижевна биографија.
А то је, признаје Вујовић, посебна врста одговорности.
„Утисци су лијепи, иако увијек постоји мало већа доза одговорности и треме када се наступа у свом граду, пред својим суграђанима, људима који ме знају од када сам био дијете“, казао је Вујовић након промоције, посебно издвојивши присуство својих професора из средње школе.
И управо је у томе била посебна љепота ове вечери.
Међу публиком су били они који су Владимира познавали као дјечака, његови професори, пријатељи, суграђани, љубитељи књиге – а сада су испред себе гледали писца чије име више није само барска прича.
Писца о којем се пише и говори и далеко изван Бара.
Подсјећали смо већ на његов кратак, али изузетно садржајан књижевни пут. Вујовић је за релативно кратко вријеме објавио више запажених дјела и освојио значајна књижевна признања, док је „Разговорима с Вјештицом“ стигао и до самих врхова великих књижевних избора.
И све то у годинама када многи писци тек покушавају да пронађу сопствени глас.
Код Владимира се тај глас већ чује.
Снажно.
Препознатљиво.
И све сигурније.
Можда је зато посебно занимљиво посматрати како се један млади човјек из Бара, по образовању љекар, постепено претвара у писца који све озбиљније припада књижевном простору много ширем од свог родног града.
А ту, неизбјежно, долазимо и до једне старе истине – гени су чудо.
А када се гени споје са радом, читањем, образовањем, дисциплином и оном унутрашњом потребом да се човјек непрестано изнова тражи, онда таленат може да постане нешто много веће од породичног дара.
Тешко је, међутим, не видјети и једну посебну нит која повезује Владимира са његовим стрицем Миланом Вујовићем, дугогодишњим књижевником и новинаром, човјеком који је свој живот такође уградио у писану ријеч.
У тој породици очигледно није само папир био средство комуникације.
Ријеч је била начин живота.
И док старији Вујовић са снажним емоцијама, нескривеним поносом и оним посебним погледом који само стриц може имати према свом синовцу, посматра Владимира како израста у озбиљног писца, тешко је не помислити да је у том младом човјеку настављено нешто од оног дара који је годинама раније живио у другој генерацији.
Али Владимир више није само нечији синовaц.
Нити је више само „млади талентовани писац“.
Он је већ писац.
То не одређују године, већ књиге.
А књиге, награде, избори и реакције књижевне јавности за сада говоре довољно.
И можда је зато овај наступ на „Барском љетопису“ имао и једну симболичну тежину.
Млади писац вратио се пред своје суграђане са књигом која је већ изашла из локалних оквира.
И није дошао да им каже колико је успио.
Дошао је да разговара.
О књизи.
О човјеку.
О умјетности.
О коријенима.
О духовности.
О сумњи.
О трагању.
И, на крају, о најважнијем – о потреби да човјек никада не престане да поставља питања.
„Барски љетопис“ је тако добио достојну завршницу свог књижевног програма, а Бар још један разлог за понос.
Јер није мала ствар када један град изњедри писца који тек треба да напише своје најбоље странице, а већ сада има иза себе књиге и признања о којима би многи аутори могли само да сањају.
И док се публика разилазила са платоа испред Дворца краља Николе, остао је утисак да ово није био крај једне књижевне вечери.
Био је то само један од оних тренутака у којима град препозна да је његов млади човјек већ постао нешто више – име које ће тек имати шта да каже.
А Бар ће, као његов родни град, имати привилегију да то каже међу првима.
