ПИШЕ: Игор Ремс
Овогодишње пливање, Седмо, могло би бити посљедње, које носи назив „Маратон за базен“, с обзиром на најављени почетак изградње затвореног и отвореног базена у Бару – Националног акватик центра…
Не знам да ли је сваке године, ових прошлих шест, на исти начин, најављиван почетак градње. Знајући методологију власти не би ваљало да се “маратони за базен” наставе јер сазрело је време да се са градњом базена односно аква парка или акватик центра, крене.
Али пред сваке републичке а нарочито локалне изборе сведоци смо појачане и инспиративне реторике о дотеривању града, асфалтирању разноразних улица, многих обећања као што је изградња Аква центра, жичара, обилазнице, ауто- пута…
Свега има пред изборе не би ли владајућа елита одбранила своју власт. Такође знамо шта то значи - држати руке у градско брашно.
Годинама гледамо и слушамо једно исто од када смо постали “демократско” друштво. Због неиспуњења реченог нико се не позива на одговорност. Тако ће бити док буде власти и неодговорности.
Жичара
Ипак, морам да признам да ми се идеја о Жичари допала. Да ли ће икада бити изграђена или не је сасвим друго питање. Размишљајући о њој, мислим да би ту веома атрактивну идеју требало другачије поставити и представити. Предлагачи заговарају жичару од Бара, ја сам мишљења да би требало изградњи приступити на други начин, односно "једним ударцем убити две муве".
Шта то значи?
Значи да би требало проширити пут од Сусташа до Доброг Дола где се налази прелепо здање манастира Св. Сергеја Радоњешког. Пут би требало толико да се прошири да могу да се мимоиђу два минибуса и на оном месту где се одваја стаза за Бијелу скалу направити почетну станицу, односно окретницу, за Жичару.
На истом месту треба да се направи велики паркинг како би туристи, али и грађани Бара, имали где да паркирају аутомобиле. Град Бар и почетну станицу повезати линијом минибуса који би саобраћали на тој дионици. Да ли би то радио град или би град линију дао у закуп некој приватној агенцији, фирми је ствар дискусије.
Претпостављам да је идеја да се наш град повеже са лепотама Скадаског језера односно питорескним селом Мурићи где се насупрот њему налази острво Бешка на коме је сахрањена у својој задужбини Јелена Балшић.
Јелена Лазаревић, удата Балшић, а потом Косач а(Прилепац, између 1366. и 1371— март 1443) била је српска племкиња, ћерка српског кнеза Лазара и кнегиње Милице. Удала се 1386. године за зетског господара Ђурђа II Балшића (умро 1403). Оставши удовица, касније се преудала (крајем 1411. године) за војводу Сандаља Хранића Косачу (умро 1435). Уживала је велики углед, као покровитељка Српске православне цркве, а сачувани део њене преписке сврстава се у врх српске средњовековне епистолографске књижевности.
На свом двору, у Улцињу, Јелена се посветила подизању и васпитавању деце. Боравили су и у Бару , где је зетски господар такође имао конак и ковницу новца. Била је позната као покровитељ и заштитник свих православних цркава у својој држави, а хроничар описује да је била „висока стаса, танка струка, мљечнобелог дугуљастог образа, златне косе, са дијадемом поврх чела и са многобројним брилијантима и сафирима“.
Изградњом пута валоризовала би се подрумијска регија: Вељи (Велики) и Мали Микулићи као и црква Св. Николе која се налази у непосредној близини Вељих Микулића одакле креће литија ка цркви Св Тројице на Румији.
Довођењем пута отварају се сјајне могућности.
У разговору који сам имао са са Бајром Дрековићем, наговестио је да његова деца у Малим Микулићима желе да изграде Етно село, да се и овом, можда и најлепшем делу наше општине, удахне ваздух и један нови живот пун разноразних могућности (излетништво, пешачке туре, сточарство, пчеларство…)
.jpg)
