Лековић уз бивше раднике „Приморке“: „Не траже привилегије, већ правду, истину и достојанство“

Посланик Демократа и Баранин Момчило Лековић поручио је да бивши радници „Приморке“ заслужују пуну подршку у настојању да се коначно ријеши питање њихових потраживања, али и да се до краја расвијетли начин на који је пропао некадашњи барски привредни гигант.

Лековић је, поводом актуелног протеста бивших радника, подсјетио да његово интересовање за њихове проблеме није почело данас, већ да је више пута јавно указивао на, како је оцијенио, неправду која им је нанесена, разговарао са њиховим представницима и захтијевао да се случај „Приморке“ коначно отвори пред надлежним институцијама.

„Њихова борба није почела данас, нити је моје интересовање за њихову судбину везано само за овај протест. Више пута сам јавно говорио о неправди која им је учињена, разговарао са њиховим представницима и захтијевао да се случај „Приморке“ коначно отвори пред надлежним институцијама“, навео је Лековић.

Како је саопштио, у договору са представницима бивших радника иницирано је да се приватизација „Приморке“ нађе пред скупштинском Комисијом за праћење и контролу поступка приватизације.

Циљ је, како је објаснио, да се испита начин на који је уништен некадашњи привредни гигант Бара, ријеше питања социјалног програма и отпремнина, али и утврди евентуална одговорност за незаконитости и злоупотребе.

„Тражили смо да се испита начин на који је уништен некадашњи привредни гигант Бара, да се ријеше питања социјалног програма и отпремнина, али и да се утврди одговорност за све незаконитости и злоупотребе“, казао је Лековић.

„Приморка“ је деценијама била један од симбола индустријског и привредног развоја Бара. Од њеног рада живјеле су стотине породица, а фабрика је представљала дио економског и друштвеног идентитета града под Румијом.

Њеним гашењем није нестало само једно предузеће. Нестала су радна мјеста, извори прихода и сигурност бројних породица, док су бивши радници, након година проведених у фабрици, остали да се боре за оно што сматрају својим законом загарантованим правима.

„Приморка је била симбол привредног развоја Бара, фабрика од које су живјеле стотине породица и предузеће које је више од осам деценија стварало вриједност за наш град и државу. Њено гашење оставило је дубоку рану, а највећу цијену платили су управо радници“, навео је Лековић.

Он посебно наглашава да бивши запослени не траже никакве посебне привилегије.

„Ти људи не траже привилегије. Траже оно што им припада, правду, истину и достојанство које су поштеним радом заслужили“, поручио је Лековић.

Међутим, за Лековића се питање „Приморке“ не може свести само на исплату потраживања и евентуално обештећење радника.

Он сматра да је једнако важно одговорити на питање како је и зашто уништено предузеће које је деценијама било ослонац барске привреде и ко за то сноси одговорност.

„Без утврђивања одговорности за пропаст „Приморке“ нема ни пуне правде у Црној Гори. Не можемо говорити о пуној владавини права док се не утврди ко је, чијим одлукама и у чијем интересу уништио предузеће које је хранило стотине барских породица“, казао је он.

Према његовим ријечима, правда у овом случају не подразумијева само материјалну сатисфакцију бивших радника, већ и јасан институционални одговор о одговорности оних који су, како наводи, довели „Приморку“ до пропасти.

Ово питање за Бар има посебну тежину и због чињенице да су генерације Барана биле везане за „Приморку“. Судбина фабрике зато није само прича о једној приватизацији, већ и о начину на који су током претходних деценија нестајали велики привредни системи који су запошљавали велики број људи.

Лековић је поручио да ће и убудуће бити уз бивше раднике „Приморке“ и да ће наставити да инсистира на институционалном рјешавању њиховог проблема.

„Као Баранин и посланик, бићу уз бивше раднике „Приморке“ све док се њихов случај потпуно не расвијетли и док неправда која им је нанесена не буде исправљена“, поручио је Лековић.

За град који је деценијама имао снажну индустријску основу, питање „Приморке“ остаје једна од најболнијих прича барске привредне прошлости. Управо зато захтјев бивших радника да се њихов случај коначно отвори до краја, добије институционални одговор и утврди одговорност, далеко превазилази оквир једног протеста.