Коме сметају помен, плакати и читуље? Народ се опрашта од генерала Младића
Изгледа да су се неки портали и поједини „фејсбук јунаци“ ових дана мало превише уживјели у улогу моралних судија, па су себи дали за право да одређују ко у Црној Гори смије да изјави саучешће, ко смије да оплакује, ко смије да се поклони сјени једног српског генерала и ко ће због тога бити изложен јавном линчу.
На мети им се нашао предсједник Скупштине Црне Горе и лидер Нове српске демократије Андрија Мандић, зато што је саопштио да је упутио саучешће Дарку Младићу, сину генерала Ратка Младића.
Мандић је јасно казао:
„Управо сам Дарку Младићу, у своје и у име Нове српске демократије, упутио саучешће поводом смрти његовог оца, генерала Ратка Младића.“
Шта је ту спорно?
Зар човјек нема право да изјави саучешће сину који је изгубио оца?
Зар политичар који припада српском народу нема право да покаже пијетет према човјеку којег велики број Срба доживљава као симбол једног тешког и трагичног времена?
И, коначно, ко је тим „фејсбук судијама“ дао мандат да одређују шта један народ смије да осјећа?
„Свака српска кућа има једног Ратка“
Слично је било и са поруком Милана Кнежевића.
Предсједник Демократске народне партије није се сакрио иза политичких флоскула, већ је поводом смрти генерала Младића написао:
„Слава је вјечна, а патња је кратка, свака српска кућа има једног Ратка.“
И одмах су се јавили они који су себи дали за право да тумаче шта је Кнежевић „смио“ да каже.
Али та реченица је, прије свега, политички и емотивни израз односа једног човјека према личности коју велики број Срба доживљава као симбол свог народа и једног историјског периода.
Не морају сви да мисле исто.
Не морају сви да воле генерала Младића.
Не морају чак ни да дијеле било чије политичке ставове.
Али морали би да науче једну врло једноставну ствар: нико нема монопол над туђим болом, туђим сјећањем и туђим правом на пијетет.
Народ је показао шта мисли
А онда се догодило нешто што очигледно највише боли оне који би да нам објасне шта треба да осјећамо.
Народ је проговорио.
У Васојевићима, на Приморју и широм Црне Горе људи су жалили за генералом, одавали му почаст и показивали да његово име за велики број Срба није избрисано ни хашким пресудама, ни политичким осудама, ни годинама медијске стигматизације.
И то треба поштовати.
Као што треба поштовати и чињеницу да је митрополит будимљанско-никшићки Методије у Пивском манастиру служио помен новопрестављеном генералу Ратку Младићу.
У бесједи је митрополит Методије рекао да је ријеч о човјеку који је „све своје дао и жртвовао“ и подсјетио да је генерал био рањаван у ратовима и да је, иако командант, ишао са својом војском по првим линијама.
Посебно је одјекнула његова оцјена да су Младић и његова породица сва искушења стоички поднијели, као и његова порука да су, како је казао, покушали да преко генерала сломе српски народ.
Да ли ће сада неко и митрополиту Методију објашњавати кога православни архијереј смије да помене у молитви?
Да ли ће и Цркви писати саопштења?
Или ће се ипак схватити да постоје ствари које превазилазе дневнополитичке расправе и јефтине интернет-осуде?
Плакати и читуља нису позив на мржњу
Исто важи и за плакате који су се појавили у Црној Гори, којима грађани исказују поштовање према генералу.
Исто важи и за читуљу објављену у новинама, у којој су, како је наведено, посљедњи поздрави упућени покојном генералу у потпису Синдиката Луке Бар.
Коме то смета?
Коме смета туђа туга?
Коме смета ако неко жели да каже: „Слава ти и хвала“?
А ако некоме смета – нека окрене главу.
Нико га не тјера да се поклони.
Нико га не тјера да воли.
Нико га не тјера да мисли исто.
Али исто тако – нема право да забрањује другима да мисле другачије.
Зато је и порука која је јутрос осванула у Сутомору, са ликом генерала и ријечима:
„Нек’ душмане истина заболи, Сутоморе тебе воли“
само још једна слика расположења једног дијела народа.
И ту би требало да се прича заврши.
Хаг није последња инстанца изнад Бога
Око генерала Ратка Младића постоје дубоке и тешке историјске, политичке и правне подјеле.
О његовој улози у рату у БиХ постоје пресуде, постоје свједочења, постоје различита тумачења и постоје породице које носе своја страдања и своја сјећања.
Али постоји и нешто што је изнад сваког суда, сваке политике и сваког медијског текста – вјера да коначни суд припада Богу.
За вјерника, посљедњу ријеч нема ни Хаг, ни Подгорица, ни Сарајево, ни Београд, ни било који портал.
Последњу ријеч има Господ.
И управо зато је потпуно бесмислено покушавати да се људима на силу намеће шта морају да мисле о једном покојнику.
Истина не може бити вјечно закључана
О Сребреници ће се, очигледно, још дуго расправљати.
И треба да се расправља.
Треба отварати архиве, читати документа, слушати свједоке, провјеравати спискове, истраживати све жртве – без обзира на њихову вјеру и националност.
Јер ако је истина заиста истина, она не може да се плаши питања.
Не може истина зависити од тога ко је поставио питање.
Не може се историја писати тако што ће се једнима дати право да говоре, а другима забранити да сумњају, питају и истражују.
И све више људи жели управо то – да се о свему говори без страха и без политичких табуа.
Не зато да би се било чија жртва понизила, већ зато што се истина не брани забраном питања.
Народ ће памтити по свом сјећању
Ратко Младић је за огроман број Срба остао генерал, војник и симбол времена у којем су, како они доживљавају тај период, бранили своје куће, породице и народ.
Други ће о њему говорити другачије.
И то је реалност.
Али нико нема право да једном народу нареди да заборави оно што памти.
Зато Андрија Мандић има право да изјави саучешће.
Милан Кнежевић има право да каже да „свака српска кућа има једног Ратка“.
Православни свештеник има право да служи помен.
Грађанин има право да истакне плакат.
Породица има право да објави читуљу.
Синдикат има право да се опрости од човјека којег поштује.
А народ има право да тугује.
И нико од „фејсбук јунака“, политичких активиста и портала који би да буду комисије за морал и историју није позван да им то право одузима.
Јер, на крају, остаје само једна истина која важи за све нас:
Свима ће нам бити суђено.
И неће нам судити ни портали, ни политичари, ни друштвене мреже.
Судиће нам Господ Бог.
