ПИШЕ: Влајко Чукић
Овај осврт настаје уочи 17. јула – Дана ослобођења Андријевице, датума који за овај крај није само празник, већ један од најзначајнијих симбола његове историје. Управо је 17. јула 1941. године Андријевица постала први ослобођени срез у поробљеној Европи у Другом свјетском рату. На овом простору, у времену када је већи дио Европе био под окупацијом, људи су показали да слобода није само ријеч, већ завјет који се брани жртвом, храброшћу и одлучношћу.
Зато се данас, када говоримо о будућности Андријевице, не може говорити само кроз километре пута, економске прорачуне и грађевинске рокове. Мора се говорити и о односу према земљи на којој су стваране генерације, према мјестима гдје су исписане странице историје, према природи која је вијековима хранила овај крај и према људима који овдје живе.
Питање трасе ауто- пута Бар – Бољари, који једним дијелом пролази кроз територију општине Андријевица, зато није само питање инфраструктуре. То је питање одговорности према једном простору, према његовој прошлости, али и према његовој будућности.
Велики инфраструктурни пројекти јесу потребни. Они треба да доносе развој, да повезују крајеве, да отварају могућности за нова радна мјеста и бољи живот. Али развој који уништава темеље једног краја није развој. То је кратковидост чије ће посљедице осјећати генерације које долазе.
Према информацијама које су дошле до јавности, постоји могућност да се траса ауто- пута спусти у саму Лимску котлину, умјесто да иде ободом, изнад насеља – правцем испод Жељевице, врхом Трепче према Градини.
Такво рјешење не би било само другачији избор трасе. Оно би значило директно мијењање лица Андријевице и њене околине. Значило би угрожавање једне од најплоднијих котлина сјевера Црне Горе, насеља уз Лим, пољопривредног земљишта и природних потенцијала који су деценијама запостављани.
Андријевица није само простор кроз који треба провести саобраћајницу. Она је крај са именом, душом и историјом. Она је простор који је у најтежим временима дао огроман допринос борби за слободу.
Посебно забрињава чињеница да би предложена траса могла проћи између два изузетно важна споменичка комплекса – Спомен музеја на отвореном на Књажевцу и споменика Јулском устанку на Црвеним Прлима.
Поставља се питање: како је могуће планирати савремени инфраструктурни објекат на простору који представља један велики историјски меморијал? Како је могуће дозволити да се простор који би требало да буде мјесто сјећања и поштовања претвори у коридор буке, саобраћаја и индустријског оптерећења?
То није само питање морала и односа према прецима, већ и питање поштовања закона који штите културно-историјска добра. Споменици нису сметња развоју. Они су темељ идентитета једног простора.
Поред тога, прелазак преко Краштнице и Ситне Луке није само техничко питање. То су мјеста дубоко утемељена у историји Васојевића, простори гдје су одржаване скупштине Васојевића, па чак и Морачана.
Посебно треба подсјетити да је споменик ослобођењу Васојевића у доба Карађорђа требало да буде подигнут управо на Ситној Луци, гдје је био смјештен штаб Карађорђеве војске на челу са Раком Левајцем, Антом Чолаком и Хаџи Проданом.
Преко Лима се налазе и споменици на мјестима страдања Вукајла Кукаља, а нешто ниже и споменик британском војнику из Првог свјетског рата. Сваки тај простор носи своју причу, сваки камен свједочи о временима која су обликовала овај крај.
Многи културни посленици Лим називају „Светом водом Јордана“. То није случајна метафора. Лим није само ријека која протиче кроз Андријевицу. Он је жила куцавица овог краја, извор живота, симбол трајања и један од највећих природних потенцијала који имамо.
Умјесто да искористимо потенцијале ове „златне ријеке“, да развијамо туризам, пољопривреду, производњу здраве хране и све оно што овај простор може да понуди, ми данас ризикујемо да је додатно оптеретимо и нарушимо.
Овдје нема воћке која не може родити. Ливаде и планине овог краја имају огроман потенцијал, а нигдје нема квалитетнијег млијека, сира и кајмака него у Васојевићима. Само је питање да ли ћемо створити услове да људи овдје живе од свог рада или ћемо наставити да их гонимо из сопственог завичаја.
Јер највећа вриједност сваког краја није само његова земља и природа. Највећа вриједност су људи.
Све што радимо мора бити усмјерено ка томе да мотивишемо младе да остану, да они који су отишли добију разлог да се врате, да Андријевица поново буде мјесто живота, а не само мјесто из којег се одлази.
Ако умјесто развоја добијемо нарушену животну средину, угрожену пољопривреду и простор који више није привлачан за живот, онда радимо потпуно супротно од онога што нам је потребно.
Посебно забрињава ћутање које прати ову тему. Понекад је ћутање опасније од саме намјере. Јер када се одлуке доносе без довољно јавне расправе, без укључивања људи од струке и без озбиљног преиспитивања посљедица, онда је могуће да сутра буде касно.
Зато је неопходно да хитно сједну људи од струке – урбанисти, инжењери, еколози, историчари, културни посленици и сви који могу дати одговоран суд. Не смијемо чекати да машине изађу на терен, па тек онда схватити шта смо изгубили.
Ово свакако није питање противљења ауто - путу. Ово је питање како да ауто-пут буде направљен на начин који неће уништити оно због чега један крај постоји.
Жалосно је што још није достојно обиљежено мјесто гдје је основана Прва народна скупштина и изабран први Народноослободилачки одбор у свијету. То се није догодило у удобним кабинетима, већ стојећи у Шљивику Дедовића, у времену када се одлучивало о судбини народа. На том мјесту требало би поставити спомен-обиљежје, као и спомен-плочу тамо гдје је Богдан Нововић одржао први говор на ослобођеној територији.
Такође је одавно требало изградити Спомен-дом у престоници Књажевине, односно државе Холмије – у Андријевици, како би овај крај добио мјесто које заслужује у културном и историјском смислу.
Ово подсјећа на нека ранија времена када је Андријевица губила свој административни значај, када се говорило да овај крај не може напредовати ако остане као комуна. Подсјећа и на тешке странице односа према Васојевићима, на наредбе Милована Ђиласа и Влада Мартиновића Бајице које су оставиле дубоке трагове у памћењу народа.
Данас не смијемо дозволити да нове генерације једног дана питају зашто нисмо имали снаге да сачувамо оно што су нам преци оставили.
Ако се аутопут доведе у средиште Лимске долине и ако прође између најзначајнијих спомен-обиљежја Андријевице, онда неће бити нарушен само простор. Биће нарушен однос према историји и према онима који су на овом мјесту оставили своје животе за слободу.
Ниједан економски интерес не може бити изнад здравља људи, очувања животне средине и историјског насљеђа. Савремени путеви у цивилизованим друштвима не уништавају највриједније што један простор има – они га заобилазе и штите.
Зато је неопходно да се још једном преиспита планирана траса и да се прихвати рјешење које ће уважити и потребу за ауто-путем и потребу да Андријевица остане жива, здрава и препознатљива.
Позивам све надлежне институције, стручну јавност, пројектанте и државне органе да још једном погледају ово питање са пуном одговорношћу.
Надам се да ће након овог текста неко ставити прст на чело и запитати се шта радимо и шта остављамо иза себе. Ако још постоје свијест и савјест, онда мора бити времена да се пронађе боље рјешење.
Увјерен сам да ће струка, ако буде имала прилику да независно одлучује, пронаћи модел који ће спојити саобраћајне потребе са заштитом природног и историјског насљеђа.
Наша обавеза није само да изградимо путеве. Наша обавеза је да сачувамо оно преко чега ти путеви пролазе.
Андријевицу смо добили у насљеђе од оних који су се борили за слободу. Наша дужност је да је потомцима оставимо развијенију, љепшу и здравију – а не трајно нарушену.
Јер 17. јул нас сваке године подсјећа на једну велику истину: слобода се не брани само у рату. Она се брани и у миру – одговорношћу према земљи коју смо добили од предака.
(Аутор је предсједник Удружења за његовање тековина ослободилачких ратова „Слобода“ из Андријевице )
