Цариград очима једног песника (2): Вечни град на Босфору - од Константина Великог до данашњег Истанбула
ПИШЕ: Игор Ремс
Константинопољ или Цариград смештен је на полуострву између Мраморног мора, Босфорског мореуза и залива Златни рог. Био је престоница три велика царства – Римског (330–395), Византијског (395–1453) и Османског (1453–1923).
Након оснивања модерне Републике Турске, чија је престоница Анкара, некадашњи Константинопољ, или Цариград, а данашњи Истанбул (17 милиона становника), остао је највећи град у данашњој Турској, који се простире на два континента, Европи и Азији. Град је и данас седиште Васељенске патријаршије, која је духовни центар Православне цркве.
Цариград је словенски назив за град, престоницу Источног римског (Византијског) царства и данашњи Истанбул у Турској. Представљен је на неколико начина, у зависности од језика, на пример: старословенски: Цѣсарградъ; црквенословенски: Царьградъ; руски: Царьград; јужнословенски језици: Carigrad или Цариград, у зависности од писма; словачки: Carihrad; чешки: Cařihrad; пољски: Carogród; украјински: Царгород; такође Czargrad и Tzargrad.
У Србији, Црној Гори и БиХ такође се користи Цариград уместо Истанбул. Цариград је старословенски превод грчког израза Βασιλὶς Πόλις. Комбинацијом словенских речи „цар“ и „град“, значио је „Град цара“.
Историја
Након победе у грађанским ратовима (324. године), римски цар Константин I Велики обновио је и проширио град Византион, који је постојао као грчка колонија од 7. века пре нове ере. Покренуо је масовну грађевинску кампању: хиподром је обновљен, изграђене су нове палате, подигнута је огромна Црква Светих апостола и нови зидови тврђаве.
Као резултат ове велике градње, град се вишеструко проширио, а становништво се повећало због миграција из европских и азијских региона.
Многи истраживачи верују да је 11. маја 330. године Константин званично преселио престоницу Римског царства у град на Босфору и назвао га Нови Рим, који је убрзо преименован у Цариград. Међутим, како је показао В. В. Серов, статус престонице се постепено развијао, пролазећи кроз неколико фаза – од града Константина до престонице ране Византије.
Град је потом брзо растао и развијао се, што је довело до изградње нових градских зидина током наредних деценија, за време владавине цара Теодосија II. Градске зидине, које су сачуване до данас, обухватале су седам брда – исти број као и Рим.
Након смрти Теодосија I, 395. године, Римско царство је коначно подељено на Западно римско царство и Источно римско царство. Након пада Западног римског царства (476), Источно царство се традиционално називало својим каснијим историографским именом, Византијско царство, или једноставно Византија, иако то никада није био његов званични самоназив. До краја постојања Византијског царства, оно се на грчком називало „Римско царство“, а његови становници су се називали „Римљани“.
Током владавине цара Јустинијана, од 527. до 565. године, Цариград је ушао у „златно доба“. Пет година након почетка његове владавине (532. године), град је доживео побуну Ника, велики устанак који је опустошио град, укључујући и спаљивање Свете Софије.
Након бруталног гушења побуне, Јустинијан је обновио престоницу, привлачећи најбоље архитекте свог времена. Подигнуте су нове зграде, храмови и палате, а централне улице новог града биле су украшене колонадама.
Изградња Свете Софије, која је постала највећа црква у хришћанском свету и остала то више од хиљаду година – све до изградње базилике Светог Петра у Риму – заузимала је посебно место.
„Златно доба“ није било без проблема: средином 6. века куга је однела велики број живота становника града, а 557. године град је претрпео снажан земљотрес.
Град је брзо растао, постајући прво светски трговачки центар, а убрзо и један од највећих градова на свету. Често се називао једноставно „Град“.
На свом врхунцу, површина града била је огромна за тадашње прилике, а његово становништво бројало је стотине хиљада људи, приближно десет пута више од типичне величине највећих европских градова.
Констатинов стуб
Стуб је саграђен 328. године, по налогу цара Константина I Великог (владао 306–337). Подигнут је на Трећем брду Цариграда, а требало је да евоцира Рим, изграђен на седам брда, и да симболизује везу између старе престонице царства и „Новог Рима“.
Свечано откривање стуба одржано је 11. маја 330. године. Представљао је мешавину хришћанских и паганских традиција: према предању, током церемоније освећења нове престонице, цар је, у присуству хришћанских црквених јерараха и високих представника паганског свештенства, лично зазидао дршку Нојеве секире, Мојсијев кремен и остатке Исусовог хлеба, као и паладијум – дрвену статуу Паладе Атине из Троје, некада чувану у Риму – испод подножја стуба.
Златна статуа Константина постављена је на врху стуба.
(Наставиће се)
