"Девет суза за Бакоче" - роман који отвара незацијељене ране Црне Горе

Обиљежавање 80-годишњице страдања великог збјега војске и народа из Црне Горе, изазвало је бројне коментаре и изнова поспешило поларизацију у нашој јавности, која још увијек стражари над рововима, разасутим гробовима и "истинама" братоубилачког рата. "Та велика трагедија о којој се много знало, али се говорило искључиво иза закључаних врата и у пола гласа,  држана је тако у животу сјећања попут неке забрањене биљке која није смјела да угледа свјетлост нити да је људи виде,  јер би тако посведочила истину. А, она, и тако слабо заливана и са то мало светлости није свела, већ даје и лист и плод", говори у интервјуу за "Српске Новине" Миљена Дрндар ауторка романа "Девет суза за Бакоче" који описује управо трагедију Црне Горе од које се још нисмо опоравили.

Овај роман се појавио прошле године у издању "Штампар Макарије" и одмах изазвао пажњу читалаца, не само у Црној Гори.

Умјесто да противурјечи дугодеценијским табуима, Миљена се одлучила да омелеми дуготрајуће и никад зацијељене ране, од којих Црна Гора, као што можемо да видимо,  и данас пати једнако као и тих страшних година када су њени синови и кћери остављали кости широм голготног пута "од Везировог до Зиданог моста"

Роман „Девет суза за Бакоче“ данас бива изузетно актуелан јер теме којих се додирује његова радња можда никада раније нису биле видљивије и тако популарне као данас у црногорској јавности, упркос томе што се о њима већ 80 година зна и говори испод гласа. Шта је било кључно и пресудно за избор историјских догађаја у роману, а посебно се најприје осврнимо на Лијевче Поље?

Истина, као и Сунце, колико год изгледало да је једна, (и да јесте једна) увијек другачије изгледа када се погледа са различитог мјеста, ујутру, у подне и увече. Неко је не види јер је преблизу, неко јер му је заклањају идеолошки облаци, неко јер је напросто слијеп, а ријетки су они који виде да је иако једна – многоструко различита.

Ја сам жељела да исписујући ову породичну сагу, двије породице, учиним управо то – да приближим истину, приближавајући им људе, ликове који имају имена, осјећања и судбине које понекад најмање зависе од њих.

У тешким временима избор је врло често сужен до немогућности бирања. Када сте војник, нажалост, та могућност је готово никаква. Лијевче поље је поље страдања црногорске војске, избјеглица и свештенства, а које је касније настављено до Словеније. Околности које су до тога довеле биле су бројне. Данас, људи немају времена да се упуштају и истражују шта се тамо заиста догодило. Неки узимају послератне изворе здраво за готово. Неке не занима, у мору данашњих проблема. У роману описујем дио тога, а онда узевши читаоца за руку проводим га да погледа унутрашњи доживљај учесника тих догађаја.

Историчар Немања Девић је на једној промоцији рекао да је на њега највећи утисак оставило то што сам написала роман о пораженима и да је о побједницима већ толико написано да је једна оваква књига била неопходна. А схватити да у грађанским сукобима, у идеолошким сукобима нема побједника и поражених већ да су сви поражени – можда је највећа порука ове књиге.

Зашто до данас та дубока рана није излечена и јаз није премошћен? Зато што рана која се стално трује лажима као отровом стално изнова крвари, а када се у јаз баца земља да се затрпа - она само слеже и иде дубље. Зато што за тако нешто мора да се направи мелем, да се изглечи и изгради мост да састави стране. Тај мелем и мост је истина, двије њене осветљене стране и чињеница да су обје биле и у криву и у праву.

Тек онда се те колоне могу приближити, тек тада ће се појавити зарасла краста. Онда када не будемо рушили споменике једни другима, када будемо схватили да су сви ти споменици наши, ма која имена и идеологија иза њих стоји. Јер испод сваког од њих почива исти народ, несрећне судбине. Као неко ко је изнутра имао претке на обје стране, побједнике и поражене, надала сам се да то могу да опишем тачно.

И трагедија на Медови, пронашла је своје мјесто у роману, нажалост, врло мало познат догађај изван Црне Горе, а упитно је и колико млађег свијета уопште зна за ту трагедију црногорске добровољачке војске.

Трагедија на Медови је плава гробница црногорске добровољачке војске јер су на тај несрећни војни брод ступили млади људи као војници, дакле не као туристи, не као цивили, него у војним камповима Канаде, обучена војска. Враћајући се на позив краља Николе да помогну отаџбини били су срећнији што иду у рат него да остану у миру Америке. Такав подвиг је данас готово незамислив, мада ја никада не губим наду да би и данас било таквих момака. Нестрпљиви да опет угледају копно вољене земље, одлучни да свој живот ставе на располагање из чисте љубави. Проучивши изворе тог догађаја надам се да сам успјела да дочарам драму торпедованог брода, бродоломника и преживјелих. Осим тога, тај догађај се збио истог дана (само ујутру) када се одиграла и битка на Мојковцу. Тако да је то био најтужнији Бадњи дан и Божић у историји Црне Горе. У сликама мојих јунака који преживјели иду плажом као мртви, који сахрањују на пропланцима оне којима је милији био повратак и чежња за ваздухом и стадом оваца... садржана је сва трагика наших одлазака и повратака.

Описујући та два догађаја вратила сам мали дуг прецима за незаборав.

Роман прати двије породице кроз цио двадесети вијек, преплићући им судбине. Сви ликови обојени су низом тонова који не дају да их видимо црно или бијело. Нема изразитих негативаца као ни изразитих позитиваца али све их на крају волимо. Можда је могло бити и неког изразитог негативца, како то захтијева понекад живот?

Баш као што сам рекла за истину и догађаје, то исто се односи и на људе. Ријетки су они којима се не може ископати зрно доброте. Тако нешто нисам могла да ископам једино крвницима у глави у којој страдају Митрина мајка и баба, али њима се нисам дубље бавила. И оне добре, који немају бар неки људски гријех тешко је наћи. Читаоци воле ову књигу и ликове у њој јер су тако људски обојени, грешни, склони паду, али су исправни у својој првобитној поставци.

Та поставка од дјетињства, то је оно најбитније. Зато људи воле Баја, човјека који је поражен, јер његови мотиви борбе од повратка из Америке били су дубока љубав према земљи, зато навијају за њега да остане у Паризу, када је сломљен и мртав човјек. Зато Митра и Саво нису грешни прељубници, зато што су заљубљени заточеници времена и околности, зато Никодија воле и они који су заклети антикомунисти, јер је племените душе. А Мргуда воле и вјерници и атеисти, воле га и ратници и дезертери, јер је лутао исто колико и они док се није пронашао. И коначно, зато воле и Леонтија и Сташу, јер су потомци свих њих. Овај роман је роман супротности које сам, надам се, толико увезала у један чвор да и људи најразличитијих увјерења шаљу сличне утиске. А утисци су осим тих чињеничних догађаја, који су многима значајни јер их износим на светлост после деценија мрака, управо емоције које су им покренуте, а да то нису патетични пасажи већ дубоки извори у самом читаоцу.

Због тога сам најсрећнија.

Колико је било тешко не упасти у колосјек данашњих прича у којима су главне теме дрога, политика, криминал, проституција и секс, јер такав, комерцијалан наратив се највише чита и најбоље продаје? А опет, ова књига се много чита у времену када је пажња сваколике публике статистички речено ограничена на два минута видео клипа на тик току и кратке вести и наслова.

Није било ни мало тешко, јер мој циљ није био ни продаја ни читаност по сваку цијену. Књигу сам писала, као уосталом и претходне, најприје због свог осјећаја унутрашњег дуга земљи, прецима, дјеци... а потом и због читалаца које ово занима. Па ипак, много се чита, као што сте примијетили, упркос свему, што је велики комплимент за мој рад. Рецимо, једна пријатељица ме је позвала да ми каже да дословно није могла да чује гусле, а да је након читања пасажа о гуслама пустила снимак на јутубу и да јој је сада све јасно везано за њих. Ето, тако неки дивни тренуци у ономе што радим, дакле најбитније је не подилазити ни на који начин публици, већ увијек радити по савјести онога што хоћете да кажете као важно. А то се препозна од стране оних којима је било намијењено, чак и када ни они нису знали да ће то ту пронаћи.

Сигурно је да има и оних на које ова књига неће оставити утисак. То значи да њима није била ни намијењена. Не могу вас сви вољети. И не треба. Оно што је мени важно, јесте да је историјски тачна, а интерпретације се односе само на ликове и њихове доживљаје, на шта као писац имам право, јер свијет књиге коју пишем зависи само од мене.

Шта вам је било најтеже написати?

Два детаља су била јако тешка. Поглавље у којој су убијене Митрина мајка и баба, свакако ми је било најтеже. Након тога сам завршила у хитној помоћи, јер када пишем проживљавам све у сликама. Док сам то писала, узнемирење је набујало до немоћи - никада прије ми се то није догодило, а ово је четврти роман који сам написала.

Друга најтежа ствар је иста у свим мојим романима, а она се односи на оне слике и пасаже у којима треба да опишем љубав мојих јунака тако да све буде јасно шта се догађа, страсно, интимно и фатално, треба да гори и земља и небо и папир књиге коју држе у рукама, а да ни за милиметар не склизнем у баналност и лош укус.

Петар Арбутина је у рецензији Ваше књиге написао како је ово повратак породичног романа на нашу књижевну сцену. Колико је ово само Ваш, а колико и свих других људи који се у њему проналазе?

Мислим да овај роман припада више другима него мени. Ја сам га посветила и прецима и потомцима... А највише можда припада Црној Гори, јер нас је родила. Ако сам се икоме одужила њиме – њој сам.
Тек потом, роман као сага, припада мени и мом стаблу. Као што сам и написала – све се то није догодило, а ипак све је било тако. То је најтачнији опис. Сви ти ликови нашли су своје гране и у десетинама порука читалаца који су ми се јављали своје утиске и кажу као да сам писала о њиховим породицама. Неописиво је лијеп тај осјећај за аутора.

У Црној Гори сте већ имали промоцију романа. Сада, док  свакодневна траје бука "чувара истине" постоји потреба да нам Бакочи "из прве руке" поново опишу ову трагедију цијеле Црне Горе. Да ли ће и када бити нових промоција? 

Наравно, већ сам се одазвала позивима из Подгорице и Никшића у септембру ове године. Веома се радујем сусретима са читаоцима у Црној Гори, коју одувек доживљавам својом и којој се увијек враћем, као својој кући.

Из биографије

Књижевница Миљена Дрндар, рођена је 8. децембра 1970. године у Пожаревцу. Завршила је Правни факултет у Београду.

Аутор је романа: "Вага за нетачно мерење"(2011), "Два и два су пет" (2014.), "Зашивање облака" (2019) и "Девет суза за Бакоче" (2024)  као и прича, песама и путописа које су објављени у заједничким збиркама, на порталима и књижевним часописима.

Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника Црне Горе и Удружења новинара Црне Горе.
Удата је и има ћерку и сина. Живи и пише у Немачкој.

................................

Разговарао: Горан Ћетковић