Ауторка: Слађана Печурица
Траг води из Барселоне у Париз
КЊИЖЕВНИ ФЕЉТОН
| „Свјетионик на ивици свијета“ |
3/3
У завршном, трећем наставку првог дијела романа мистериозна биљежница открива пут до нових тајни.
.......................................................
Прије него што је стигао да каже још нешто, зачуо се звук столице која је нагло ударила о под. Двојица мушкараца појавила су се на улазу. Човјек за њиховим столом их је угледао и истог тренутка проблиједио. „Не смијете ово имати“, рекао је, овај пут готово шапатом. Зграбио је биљежницу и устао.
Све се догодило у неколико секунди. Прошао је поред њих, излетио на улицу и потрчао низ уски пролаз. Двојица мушкараца кренула су за њим. Волкан је устао, али је било прекасно. Човјек је већ нестао иза угла. На поду, поред стола, остала је његова биљежница. Саманта ју је подигла. Била је тежа него што је изгледала. На корицама није било имена. Само мали, необичан симбол урезан у кожу.
Волкан јој је пришао и погледао преко њеног рамена. „Не отварај је овдје.“ „Зашто?“ „Зато што су људи спремни да некога јуре кроз пола града због обичне биљежнице само када она није обична.“
Саманта је прешла прстима преко истрошених корица. Није још знала да се у њеним рукама налази мапа једне скривене Барселоне — од заборављених пролаза, старих кључева, архива и тајни које су вијековима чуване далеко од очију јавности. Није знала ни да ће свака страница пред њих поставити нови траг.
Један кључ. Један спис. Једно име. И једно мјесто на које ће морати да оду. Погледала је Волкана. Он је само кратко климнуо. Обоје су знали да се њихов пут управо промијенио.
ПУТ КОЈИ НИКО НИЈЕ ПЛАНИРАО
Саманта је, касније размишљајући о томе, наслонила главу на кожно сједиште, посматрајући како се свјетла Барселоне претварају у бљештаве трагове док су промицали кроз ноћ. Мирис њеног скупог парфема, истог оног који је носила на писти прије само неколико дана, сада се мијешао са мирисом бензина, коже и Волкановог препознатљивог мириса. Био је то мирис слободе — оне која се не добија без цијене. Осјетила је како јој се свила хаљине лагано лијепи за кожу од топлине и узбуђења. Више није била лутка у излогу, пажљиво постављена да је други посматрају и процјењују. Била је учесница властите приче, играчица у игри чији је улог био много већи од свега што је до тада познавала. Спустила је поглед према својим рукама. Нокти су јој и даље били савршено маникирани, као да припадају дјевојци која је још увијек живјела оним уредним, предвидљивим животом. Али сада су њене руке чврсто стезали биљежницу чије су странице могле да разоткрију тајне и уздрмају читаве династије. Саманта је први пут схватила да се неке приче не пишу зато да би биле лијепе. Неке се пишу зато да би промијениле све.
ПУТ ПРЕМА ПАРИЗУ
Прије него што је кабриолет дефинитивно оставио Барселону иза себе и усмјерио их према француској граници, град им је понудио посљедњи, тихи тренутак пред олују. Након вожње кроз ноћне булеваре, Волкан је зауставио аутомобил на узвишењу са којег се пружао поглед на луку и освијетљени хоризонт. У унутрашњости кабриолета владала је тишина. Чуло се само тихо пуцкетање загријаног мотора који се хладио на ноћном ваздуху. Саманта је полако отворила кожну биљежницу у крилу. Под благим свјетлом уличне лампе, странице су откривале замршене скице, географске координате и латинске реченице исписане изблиједјелим црним мастилом.
Један симбол посебно јој је привукао пажњу — стилизовани свјетионик обавијен рутом компаса, исти онај који је био урезан на корицама. „Ово нису само приче о старим пролазима под Барселоном“, рекла је тихо. „Ово су руте. Мрежа мјеста широм Европе која су вјековима чувала трагове нечега што је неко очајнички желио да остане скривено.“ Волкан се нагнуо према страници. „Погледај посљедњу забиљешку.“ На дну странице стајало је само неколико ријечи и година. Париз. А испод тога: Adventureland. Skull Rock.. Трећа лобања. Кључ није тамо гдје га траже. Саманта је неколико тренутака нијемо гледала у ријечи. „Skull Rock?“ изговорила је. Волкан је климнуо. „У Дизниленду.“ На њеном лицу појавио се осмијех невјерице. „Хоћеш да кажеш да је сљедећи траг сакривен тамо?“ „Не знам“, одговорио је. „Али ако је човјек који је написао ово знао шта ради, онда ништа није записано случајно.“ Саманта је још једном погледала биљежницу. Помислила је на чудног човјека из локала, на људе који су га јурили, на његов поглед прије него што је нестао у мрачним улицама Барселоне. Све је одједном дјеловало повезано. Adventureland. је био познат по својим пећинама, скривеним пролазима и гусарским причама.
Изнад свега тога уздизао се Skull Rock, огромна камена лобања чије су шупље очне дупље ноћу изгледале као да нешто посматрају. Званични описи Диснеyланда заиста наводе тај дио парка као простор са пећинама, скривеним увалама и гусарским скровиштима, што је њиховој потрази давало готово савршену кулису. Али оно што Саманта није знала било је много важније.
У једној од тих лобања, иза камена који је изгледао као дио зида, чекао је мали метални кључ. Кључ који није откључавао врата. Откључавао је прошлост. Саманта је затворила биљежницу и привила је уз себе. „Онда не смијемо чекати јутро.“ Волкан је погледао према тамном путу пред њима. „Спремна?“ Саманта је на тренутак погледала Барселону. Њена свјетла треперила су у даљини, Гаудíјеви торњеви једва су се назирали изнад кровова, а море је изгледало као бескрајна тамна површина. „Више него икад.“ Волкан је покренуо аутомобил. Мотор је тихо загрмио, а кабриолет се укључио у ноћни саобраћај. Барселона је полако остајала иза њих, заједно са својим трговима, улицама, тајнама и траговима које су тек почели да разумију.
Пред њима је био Париз. А негдје међу његовим свјетлима чекала их је лобања, скривени кључ и сљедећа страница приче коју нико није желио да буде пронађена. Саманта је посљедњи пут погледала кроз ретровизор. Барселона је нестајала. Али оно што су пронашли у њој тек је почињало да их прати.
Напомена: Роман је фикционално дјело; стварне локације и историјске личности дио су књижевног амбијента.
(Крај првог дијела романа. Ауторка најављује наставак путовања.)