Поређење Петра II Петровића Његоша са Адолфом Хитлером, које се приписује рожајском имаму Елмазу ефендији Куртагићу, изазвало је осуду посланика Европског савеза и предсједника Скупштине општине Бар Бранислава Ненезића. Међутим, тежина изговореног, али и значај личности на коју се спорна изјава односи, отварају далеко озбиљније питање - како је могуће да се овакво поређење у Црној Гори не дочека много снажнијом реакцијом институција, политичких представника и културне јавности?
Није ријеч само о увреди једног светитеља, пјесника, владике или владара. Ријеч је о односу према једној од најзначајнијих личности историје Црне Горе, чије књижевно и духовно насљеђе далеко превазилази границе државе у којој је живио и стварао.
Његош, владика, мислилац, пјесник и владар, један је од највећих стваралаца српске књижевности и незаобилазна личност црногорске историје. Његово дјело може бити предмет научних расправа, различитих тумачења и критичких преиспитивања, али изједначавање са вођом нацистичке Њемачке представља крајње непримјерену историјску и моралну паралелу.
Посебно забрињава чињеница да овакве оцјене долазе од вјерског службеника, од којег би се с разлогом очекивало да својим јавним наступима доприноси међусобном разумијевању, а не продубљивању подјела.
Ненезић показао принципијелност коју су многи заборавили
У атмосфери недопустиво млаких реакција посебно се издвојио Бранислав Ненезић, посланик Европског савеза и предсједник Скупштине општине Бар, који је 15. новембра јавно осудио Куртагићев иступ и затражио да се њиме позабаве надлежне институције.
Ненезић је поручио да изједначавање Његоша са Хитлером не може остати само предмет политичке полемике и јавног негодовања, већ захтијева и институционалну пажњу.
Посебно је нагласио:
„Његоша не морамо вољети, али морамо га поштовати ако себе сматрамо држављанином Црне Горе.“
Ова порука заслужује поштовање, без обзира на политичке разлике које неко може имати са Ненезићем и политичким савезом којем припада. У питањима очувања историјског и културног достојанства принципијелност не би смјела да зависи од партијске књижице.
Управо зато Ненезићева реакција има додатну тежину. Показао је да је могуће стати у одбрану Његоша без политичких калкулација, док су многи од оних који се редовно позивају на његово насљеђе остали без јавног одговора.
И Европски савез је засебним саопштењем осудио Куртагићево поређење, назвавши га срамним и затраживши да се о њему изјасне надлежни државни органи.
Из овог политичког савеза посебно су указали на потребу да се Његошево стваралаштво тумачи у историјским околностима у којима је настало, одбацујући покушаје да се његово дјело проглашава непосредним извором каснијих злочина.
Европски савез је затражио и реакцију реиса Исламске заједнице у Црној Гори Рифата ефендије Фејзића, уз питање да ли Куртагићев наступ представља лични став или став вјерске заједнице.
Гдје су државни врх, надлежни министри и они који се заклињу у Његоша?
Оно што посебно упада у очи јесте изостанак шире и одлучније институционалне реакције.
Зашто се овим поводом није јасно и недвосмислено огласио било ко из државног врха, или бар из ресора културе, а зашто нема препознатљиве реакције ни из система просвете, будући да је Куртагићев иступ био усмјерен и против школског обиљежавања Његошевог дана?
Зар је могуће да се око далеко мање важних политичких тема данима воде расправе, издају саопштења и организују конференције, а да поређење Његоша са Хитлером не изазове тренутан и јединствен одговор?
Његош не припада ниједној странци. Он није власништво ни власти ни опозиције, нити га било ко може свести на један политички или национални програм. Али управо зато они који обављају највише државне функције имају посебну јавну одговорност да заштите достојанство културног насљеђа.
Није неопходно да сви имају исто тумачење „Горског вијенца“, „Луче микрокозма“ или Његошеве политичке улоге. Неопходно је, међутим, да се успостави јасна граница између легитимне критике књижевног дјела и историјски неутемељеног поређења његовог аутора са човјеком који је постао симбол нацистичких злочина.
Ако држава законом установљава празник посвећен Његошу, онда би било природно да њени највиши представници покажу бар толико досљедности да реагују када се његово име на овакав начин доводи у везу са Хитлером.
Није први пут: Његош поново на удару политичких и идеолошких тумачења
Куртагићев иступ није настао у празном простору. Њему је претходила полемика о обиљежавању Његошевог дана у рожајској Гимназији „30. септембар“, коју је јавно критиковао и Аднан Муховић, некадашњи високи функционер Бошњачке странке.
Према писању „Вечерњих новости“, Муховић је поводом своје објаве на Фејсбуку дао изјаву полицији у Петњици. У тој објави позвао је Бошњачко вијеће и Бошњачку странку да се укључе и спријече оно што је назвао срамотом.
Тако се поново отвара старо питање: зашто се Његошево дјело упорно покушава представити искључиво кроз оптужбе за нетрпељивост, уз занемаривање његове књижевне, филозофске и историјске величине?
Сасвим је легитимно разговарати о томе како различите заједнице доживљавају поједине стихове „Горског вијенца“. Али није легитимно сложену књижевну и историјску личност свести на карикатуру, а потом је поредити са нацистичким диктатором.
Таква поређења не доприносе ни разумијевању историје ни међувјерском повјерењу.
Посебну одговорност има Исламска заједница у Црној Гори. Реис Рифат Фејзић има прилику да јасним ставом покаже да спорна изјава једног имама не представља однос цјелокупне вјерске заједнице према Његошу.
Према писању портала „Санџак данас“ од 16. новембра, Фејзић се огласио поруком која је протумачена као критика Куртагића, али без његовог изричитог именовања. Зато остаје потреба за недвосмисленим објашњењем.
Истовремено, одговорност за ријечи појединца не смије се приписивати свим муслиманима или Бошњацима у Црној Гори. Управо би јасна реакција вјерских и државних институција помогла да се такве генерализације избјегну.
Тужилаштво треба да оцијени постоје ли основи за поступање
Захтјев Бранислава Ненезића да се надлежни органи позабаве овим случајем заслужује пажњу.
То, наравно, не значи да је свака увредљива или историјски неутемељена изјава аутоматски кривично дјело. Али надлежно тужилаштво може да испита садржај и контекст изговореног и оцијени постоје ли законски основи за поступање, посебно имајући у виду одредбе које се односе на јавно подстицање мржње и нетрпељивости.
Исто тако, Министарство просвјете треба да заштити право образовних установа да на стручан и примјерен начин обрађују Његошево дјело, без политичких и вјерских притисака.
Јавна осуда, институционално изјашњење и законито поступање нису исто што и забрана слободе говора. Напротив, демократско друштво мора омогућити критику историјских личности, али истовремено има право и обавезу да одговори на говор који може продубити међунационалне и међувјерске подјеле.
На крају, остаје чињеница да је Бранислав Ненезић, заједно са Европским савезом, међу ријеткима који су јавно и одлучно реаговали. У доступним медијским извјештајима до пријеподнева 16. новембра није пронађена упоредива јавна осуда тројице највиших државних функционера.
То није доказ да се нико други није огласио, али јесте показатељ да је јавна реакција остала несразмјерно слаба у односу на тежину изговореног.
Његошева величина не зависи од Куртагићевих ријечи, нити од ћутања данашњих политичара. Али управо то ћутање много говори о онима који су преузели одговорност да представљају државу и чувају њено културно насљеђе.
Јер држава која установи празник у част свог великана, а онда не нађе довољно снаге да јавно одговори на његово поређење са Хитлером, не доводи у питање Његошев углед — већ сопствену досљедност.