Књаз Никола и српски Јадран: Свједочанства једног времена

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Постоје историјски документи који и послије више од једног вијека свједоче о томе како су владари, просвјетне установе и државне власти некадашње Црне Горе представљали национални и језички идентитет свога народа. Међу њима посебно мјесто заузима „Земљопис Књажевине Црне Горе“ из 1895. године, у којем се становништво описује као српско, а његов језик као српски. Исту историјску слику допуњују и чувене ријечи књаза Николе Петровића Његоша, који је, поводом ослобођења Бара, Јадран назвао српским морем.

Када су црногорски ђаци учили ко су и којим језиком говоре
У Цетињу је 1895. године, у Државној штампарији, објављен „Земљопис Књажевине Црне Горе“, уџбеник за ученике трећег разреда основне школе, чији су аутори били Ђуро Поповић и Јован Рогановић.

Његово постојање, аутори, година издања и српски језик као језик публикације потврђени су и у библиотечком каталогу COBISS.

У том уџбенику, према изводима из издања 1895. године, стоји:

„У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000 становника.“

У наставку се објашњава да су становници већином православне вјере, али да има и римокатолика и муслимана, уз наглашавање заједничког српског поријекла и народности.

Ово није био приватни политички проглас, већ садржај школског уџбеника штампаног у вријеме независне Књажевине Црне Горе.

Дјеца су, дакле, у тадашњој школи учила да припадају српском народу и да говоре српским језиком. Црна Гора је истовремено имала своју државност, владара, институције и посебну историјску традицију.

Управо је то важно разумјети - у националној представи коју је преносио овај уџбеник, црногорска државност и српски национални идентитет нијесу били супротстављени.

Овакво поимање идентитета није било ограничено на један уџбеник. Српски језик и српска историја били су заступљени у наставним програмима, а и каснији школски приручници свједоче о снажном присуству српског националног имена у просвјети Црне Горе, све до новијих дана и наметања разних измишљотина и вјештачких творевина које су дугорочно суштински неодрживе. И, у коначном - бесмислене.

То су историјске чињенице које треба посматрати у контексту времена у којем су настале, без поистовјећивања тадашњих националних схватања са свим данашњим идентитетским опредјељењима.

„Вјенчавам те српско море, са слободом Црне Горе“
Ако је „Земљопис“ свједочанство о томе како се у школама Књажевине говорило о народу и језику, онда ријечи књаза Николе поводом ослобођења Бара показују како је српско име било присутно и у симболици изласка Црне Горе на Јадран.

Након ослобођења Бара од османске власти у јануару 1878. године, књаз Никола изговорио је и записао: „Вјенчавам те српско море, са слободом Црне Горе!“

У тих неколико ријечи сажета је представа о спајању слободне Црне Горе са јадранском обалом, коју је тадашњи владар назвао српским морем.

Посебно је занимљиво да ово није само предање које се преносило међу народом.

Цетињски „Глас Црногорца“ је 1. јануара 1895. године, подсјећајући на седамнаестогодишњицу ослобођења Бара, писао о том историјском догађају и књажевим ријечима.

У том приказу помиње се и крсташ-барјак који је књаз Никола подигао у Бару, а који је описан као српска застава што се вије над морем.

Симболику овог догађаја овјековјечио је и сликар Иван Жмирић, који је 1881. године на Цетиње донио слику „Вјенчање Црне Горе са морем“.

Тако се, кроз државну штампу, владареве ријечи и умјетност, јасно стављала до знања истина и суштина о Бару и Јадрану као важном дијелу српског историјског и културног простора.

Од Цетиња до Бара – историја записана српским именом
Посматрани заједно, „Земљопис Књажевине Црне Горе“ и ријечи књаза Николе говоре о једном важном периоду црногорске историје.

Уџбеник из 1895. године свједочи како је тадашња просвјета представљала народност и језик становништва, док књажева порука приликом ослобођења Бара открива националну симболику којом је обиљежен излазак Црне Горе на море.

Историјска Црна Гора није због свог српског националног израза престајала да буде Црна Гора, нити је њена посебна државност у том времену нужно значила одрицање од српског имена.

У томе је и суштина ових свједочанстава.

Бар, Сутоморе, Бока и црногорско приморје имају богату и вишеслојну историју, коју су обликовали различити народи, вјере и државе. У тој историји српско насљеђе има своје документовано и значајно мјесто.

Зато су школски уџбеници, државни листови и ријечи историјских владара драгоцјени извори за разумијевање прошлости.

Од цетињског „Земљописа“ до књажевог „српског мора“ води јасна историјска нит: српско име било је саставни дио државног, просвјетног и културног израза Црне Горе крајем 19. вијека, као и увијек кроз њену витешку и слободарску историју.

И управо зато те странице заслужују да се читају, истражују и памте.