"Зелени монолози": Када поезија наставља да живи након пјесника
Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника „Неказано“ из Бара објавило је другу постхумну књигу пјесника Рајка Шћепановића под насловом „Зелени монолози“.
Књига је објављена у изворном облику, онако како ју је пјесник припремио за штампу прије своје смрти. Објављивање долази тринаест година након његовог одласка, док је поводом десетогодишњице смрти „Неказано“ већ објавило књигу изабраних и необјављених пјесама под називом „Неказано“, насталу по истоименој Шћепановићевој пјесми.
Рецензију књиге написао је његов дугогодишњи блиски пријатељ и сарадник, књижевник Перивоје Поповић, док је своје виђење ове књиге у предговору дао књижевник Лабуд Н. Лончар, уједно и уредник овог издања.
Књижевник Перивоје Поповић у рецензији каже:
„Истинска је срећа што баш у Бару постоји угледно Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника ‘Неказано’, вођено честитом уредничком руком пјесника Лабуда Лончара, и што оно искрено, људски и стваралачки подржава и не заборавља значајна имена из свог пјесничког круга, али и са ширег простора умјетничког и људског дјеловања.
Постхумно објављивање Шћепановићевог пјесничког дјела под знаковитим насловом ‘Зелени монолози’ представља чин искрене, богоугодне пажње и, у исто вријеме, значајан допринос не само његовом дјелу него и књижевности Црне Горе уопште.
У почетној строфи ове загонетне и тајновите, али истовремено и благотворно лаке пјесничке ријечи, Шћепановић нам саопштава и своју етику и поетику: јер и воли и мрзи, и познаје и не познаје, јер види и чује, и не види и не чује овај свијет у којем се, вољно или невољно, затекао.
Као посебна вриједност ове књиге истиче се узорна композициона структура и чист – готово до перфекције чист – пјеснички језик.
Рајко Шћепановић је до неизрецивог волио људе. И данас, послије толико времена од његовог пресељења, није могуће прецизно одредити границу његове љубави између Човјека и Поезије. Можда је није ни било.“
„…од трена свјетлости правим надстрешницу за пјесму и крик, гдје могу слободно изговорити тајну…“
— Рајко Шћепановић
Уредник издања, Лабуд Н. Лончар, у предговору истиче:
„Књига која је пред вама носи у себи тишину која је дуго трајала. ‘Зелени монолози’ објављују се као постхумно издање, али не као закасњели рукопис – већ као рукопис који је стрпљиво чекао час да проговори онако како заслужује: цјеловито, достојанствено и снажно.
Рајко Шћепановић, који нас је напустио 2013. године, иза себе је оставио богату, готово скривену ризницу необјављених рукописа. Ова књига припада том тихом насљеђу – оном дијелу књижевности који не тражи гласност, већ дубину.
Његова поезија не инсистира на спољашњем сјају, него се отвара изнутра, из простора искрености и унутрашњих ломова.
Посебна вриједност ове збирке јесте њена способност да истовремено буде интимна и универзална. Када пјесник говори о континентима, морима и пустињама, он не исписује географију свијета, већ мапу човјекове душе.
Мотив бродолома, који се провлачи кроз књигу, освјетљава људску судбину – као стално тоњење и стално покушавање да се остане на површини смисла.
Један од најдубљих слојева збирке јесте преплитање јаве и сна, свјетлости и таме – простор у којем настаје истинска пјесничка ријеч.
Објављивање ове књиге за мене није само уреднички и издавачки чин, већ дубоко лични дуг – према пјеснику, његовој ријечи и његовој тишини.
Вјерујем да ће ‘Зелени монолози’ пронаћи своје читаоце не кроз буку, већ кроз препознавање. Јер ово је књига која не тражи да се чита брзо, него да се слуша пажљиво; не да се потроши, него да се носи.“
Збирка „Зелени монолози“ структурисана је кроз шест пјесничких циклуса: „Зелени монолози“, „Континенти“, „Јава и сан“, „Бродолом“, „Колоне“ и „Од нас до нас“.
Овим издањем, кажу у "Неказаном", не затвара се једно пјесничко поглавље – напротив, оно се изнова отвара, остављајући простор да глас Рајка Шћепановића настави да траје у сваком читаоцу који у његовим стиховима препозна властиту унутрашњу истину.
