.jpg)
PIŠE: Igor Rems
Promače sena
Lahor
U maslinjaku
Oktobar. Prelepi dani nižu se jedan za drugim kao đerdan pun biserja. Evo me kroz Dabanovo ili ponovo na Glatkom putu, posle četri meseca, ponovo kroz maslinjake, kroz ovaj zemaljski raj.
Put se lagano “penje” od crkve Sv. Vida ili Vićencija - Vića, i na prvoj krivini zastaje dah! Predamnom stoji 4-6 metara potpuno završen potporni kameni zid.
Iza njega se vidi radnik u zelenoj majici koji već radi na drugom zidu.
Kaže tako će do vrha!
Ovaj kameni zid proteže se dužinom oko 130 metara i njegova visina opada kako se put penje. Razmišljam, da ako bi bilo ko ove godine trebao da dobije Jubilarnu nagradu grada Bara povodom 80 godina oslobođenja od fašizma i nacizma to bi trebao da dobije vlasnik ovog maslinjaka! Ali avaj, ove godine se nagrada ne dodeljuje ( valjda, svake prestupne) bez obzira na Jubilej. Upravo je Jubilej pravi datum za dodeljivanje ovako prestižne, najprestižnije, gradske nagrade. Ne znam zašto lokalnoj samoupravi ovo ne dolazi do svesti jer Izuzeci zato i postoje da potvrde pravilo!
Nije prvi put da lokalna samouprava i njen Prvi prave greške u koracima, setimo se samo Streljanje Čempresa, već je to postala njihova hronična, neizlečiva bolest, a to se potvrdilo i kroz skandal trovanja u Luci Bar. Gotovo čitavo vreme zbog nečijeg neznanja, nemara i nesposobnosti ali i bezdušne Ćutnje, vetar raznosi prašinu ispunjenu otrovnim supstancama ( olovom, arsenom i ko zna čim još) i zasipa stanovnike Bara. Zbog ovakvih “ poklona” neko bi trebao da odgovara! Ko zna koliko olova je akumulirao naš organizam koji nas svakim danom truje? Znam da niko neće da odgovara, nažalost, a trebali bi svi: republika, grad i kompanija koja dozvoljava da joj se toliko radnika otruje ali i zbog neobezbeđenog rasutog tereta.
Pravim nekoliko fotografija. Radovi su u toku: kamioni, bager, radnici...
Sve izgleda veličanstveno!
Sa donje strane puta maslinjak orezan, podignute potporne međe, kroz sam maslinjak ozidan odvodni kanal...
Nastavljam put i srećem, takođe u jutarnjem treningu, Ćirka Mijovića. Kaže da je sa sadašnjim vlasnikom S. Redžićem, iz Nikšića, radio u “Montenegro komercu” ali da je vlasnik napustio firmu i da sada radi u Češkoj republici. Ne zna čime se bavi ali da je stekao ogromno bogatstvo i na sreću grada Bara, ulaže i čini nam grad još lepšim!
U svemu ima neke strašne metafore, životne rekao bih. Ipak, pitam se: da li mi se više dopada divljina koju je Tvorac iznedrio i predao nama na uživanje ili ova rafiniranost uređenja prostora?
Napokon mi se iz Čikaga javio i Fado Matezić.
Kaže da su njegov pok. otac Jusuf Cufo Matezić i takođe pok. Đoko Martinović najzaslužniji za ovaj sadašnji put.
Njima je kuća tu u maslinjaku i on naziva ovaj deo Oaza Mira. Napisao mi je da je bio kod Prvog od grada, da je tražio da se uvede ulična rasveta, da grad nije svestan kakav poseduje Biser ali, ali, ali...
Stižem i do izvora nadajući se da je možda neko pročitao moj poslednji tekst o putu i izvoru gde je ploču o obnovitelju, zadužbinaru, nečija manita ruka isčekićala i još bezumnija glava... nije se promenilo ništa ali sam sada uspeo da pročitam ime obnovitelja: Lazo ali prezime jako teško mada mi se čini da počinje sa slovom V.
Put je celom dužinom, do puta koji ide prema Mikulićima, posut šoderom ili bolje reći rizlom. Iznova su odrađeni mostići na putu ispod kojih prolaze potoci ali i dalje nikako da se odrade odvodni kanali tako da će bujice kada krene jugo i kijamet razneti šoder kao i svih godina ranije! Za ne verovati je kakav smo Narod - iz sopstvenih grešaka ništa ne umemo da naučimo!
Valjda se nadamo da: Amor omnia vincit
.jpg)
