Биографија Андрије Мандића, новог шефа законодавне власти у Црној Гори
Предсједник Нове српске демократије и један од лидера коалиције За будућност Црне Горе, Андрија Мандћ, гласовима нове парламентарне већине изабран је за предсједника Скупштине.
Рођен је 19. јануара 1965. године у Шавнику. Дипломирао је на Металуршко-технолошком факултету у Подгорици. Прије политичког ангажмана, био је успјешан предузетник. Као директор и сувласник акционарског друштва за прераду обојених метала, организовао је прву приватну производњу алуминијумских легура у Црној Гори.
У сарадњи са Металуршко-технолошким факултетом из Подгорице радио је на пројектовању, изради и инсталирању опреме за ливење алуминијума, као и на комерцијалном металуршком инжењерингу.
Рана политичка каријера
Од 1990. године био је члан Народне странке, коју је напустио у страначком расколу због подршке те странке кандидатури Мила Ђукановића на председничким изборима 1997. године и учествовао је у оснивању Српске народне странке.
У току НАТО агресије на СР Југославију 1999. године, Мандић је командовао Лаком самоходном артиљеријском батеријом Пете моторизоване бригаде Војске Југославије. За свој ратни ангажман, одликован је Војном спомен-медаљом за допринос систему одбране Србије, коју му је 12. јануара 2020. године уручио министар одбране Александар Вулин на свечаности у згради Генералштаба у Београду, а поред медаље му је уручио и сабљу.
У вријеме савезних избора који су одржани у септембру 2000. године обављао је дужност замјеника савезног министра за привреду у Влади СРЈ. Након парламентарних избора који су одржани у априлу 2001. године, изабран је за посланика у Скупштини Црне Горе на изборној листи СНС.
Током 2003. године, унутар СНС је дошло до унутрашњих спорова и политичких подјела између двије струје, од којих је прву предводио тадашњи предсједник Божидар Бојовић, а другу потпредсједник Андрија Мандић. Подјеле су довеле до отвореног сукоба и раскола у странци. Већи дио руководства подржао је Андрију Мандића, који је постао нови предсједник СНС, док је Бојовић са мањим дијелом страначког руководства напустио странку и основао Демократску српску странку.
Референдум
Као предсједник СНС, Мандић се досљедно залагао за очување државног јединства Црне Горе и Србије. Након најаве референдума о државном статусу Црне Горе, подржао је успостављање сарадње између унионистичких странака. Крајем 2005. и почетком 2006. године, када је дошло до интензивирања јавне расправе о референдумском процесу, руководство СНС је на челу са Мандићем заузело став да са владајућим режимом у Црној Гори не би требало улазити у преговоре, било непосредне или посредне. За разлику од осталих унионистичких странака (СНП, НС, ДСС) које су пристале на учешће у преговорима уз посредовање Европске уније, СНС је одлучила да не учествује у преговорима о усаглашавању референдумских услова, сматрајући да ће тај процес у крајњем исходу омогућити режиму да изврши легитимизацију своје сецесионистичке политике. Иако сарадња са другим унионистичким странкама није прекидана, СНС је под Мандићевим руководством остала изван преговарачког процеса који се одвијао под покровитељством Европске уније.
Све до почетка 2006. године, Руководство СНС је на челу са Мандићем заступало став да одлука о независности Црне Горе може бити донијета само ако се у прилог независности изјасни апсолутна већина од укупног броја грађана са правом гласа, а сличне ставове су у то вријеме заступала и руководства осталих унионистичких странака. Насупрот томе, црногорске владајуће странке су заступале став да је за доношење одлуке о независности довољно да се за такву опцију изјасни проста већина од оног броја грађана који ће изаћи на гласање. Посредничку улогу у тој расправи одиграла је Европска унија, чији су представници предложили компромисно рјешење, по коме би се одлука о независности имала сматрати важећом уколико се у прилог независности изјасни више од 55% важећих гласова (укупан број гласалих, умањен за број неважећих гласова).
На референдуму о државном статусу Црне Горе, који је одржан је 21. маја 2006. године, од укупно 484,718 грађана са правом гласа изашло је 419,236 (86.49%) гласача, а у прилог независности се изјаснило 230,711 грађана, што је представљало 47,5% у односу на укупно бирачко тијело, односно 55,5% у односу на број важећих гласова. Међутим, током спровођења референдумског процеса, дошло је до бројних пропуста и неправилности, а такође и до грубих злоупотреба усљед којих је легитимитет званично саопштених резултата био доведен у питање.
Званични резултати референдума дјеловали су поразно на руководство СНС и руководства осталих унионистичких странака, пошто се показало да је изгласавање државне независности Црне Горе, упркос непостојању апсолуте већине, на крају било омогућено управо захваљујући пристајању унионистичких странака на озакоњење изнуђених рјешења, која су била промовисана од стране Европске уније.
Напуштањем основног демократског принципа, по коме се кључне референдумске одлуке од државног и историјског значаја доносе већином гласова у односу на укупан број бирача, тадашње руководство СНС је заједно са руководствима других опозиционих странака омогућило владајућој ДПС и другим сепаратистичким странкама да програм државне независности остваре без подршке апсолуте већине бирачког тијела Црне Горе. Полазећи од осјећаја одговорности, Мандић је непосредно након референдума најавио подношење оставке на функцију предсједника странке, али Главни одбор СНС је одлучио да ту оставку не уважи. Мандић је био једини лидер унионистичког блока који је након референдума понудио оставку на челну страначку функцију, за разлику од остале тројице (Предраг Булатовић из СНП, Предраг Поповић из НС и Ранко Кадић из ДСС) који се нису одлучили на такав чин.
Мандић је био кандидат „Српске слоге“ на предсједничким изборима који су у Црној Гори одржани у априлу 2008. године, одвојивши друго мјесто са 64,473 гласова (19,55%) чиме је потврдио своју позицију најзначајнијег опозиционог лидера. Крајем исте године, Мандић је у име руководства СНС покренуо иницијативу за уједињење српских странака у Црној Гори, не само оних које су учествовале у стварању коалиције „Српска слога“, већ и свих других. Тај предлог је био прихваћен од стране Народне социјалистичке странке, а наишао је на подршку и у неким другим странкама. Тај процес је озваничен почетком 2009. године, када је уједињењем СНС, НСС и других група створена Нова српска демократија, за чијег је предсједника 24. јануара изабран Андрија Мандић, дотадашњи предсједник СНС.
2008. година је позната и као година када је званична Подгорица признала тзв. Косово* као независну државу. Тада је испред Скупштине Црне Горе организован протест на ком је говорио и Мандић, поред покојног митрополита Амфилохија. Мандић поводом ове одлуке ступа у штрајк глађу који је трајао 13 дана.
Стварање Демократског фронта
2012. године Андрија Мандић као предсједник Нове српске демократије формира коалицију са Покретом за промјене и Демократском народном партијом Небојше Медојевића односно Милана Кнежевића и називају је Демократски фронт. Главни циљ формирања ове коалиције било је рушење досадашњем режима Демократске партије социјалиста на челу са Милом Ђукановићем.
На почетку је Демократски фронт био предвођен тада нестраначком личношћу, Миодрагом Лекићем који је предводио ову листу на парламентарним изборима 2012. године.
Лекић је такође био кандидат овог политичког савеза за предсједника Црне Горе 2013. године. Подржан је био и од стране СНП-а. Судећи по извјештају Државне изборне комисије он је побијеђен од стране Филипа Вујановића из ДПС-а. Ипак, многи независни посматрачи су тврдили да је овај резултат проистекао огромном изборног преваром.
Двије године након тога, марта 2015. године, Миодраг Лекић излази из Демократског фронта због унутрашњих неслагања, и оснива нову центристичку партију ДЕМОС.
„Слобода тражи људе“
Демократски фронт, након разлаза са Лекићем, бира другачији начин борбе против диктаторског режима Мила Ђукановића – протести. Слоган истих је био „Слобода тражи људе“.
Протести су одржавани на Булевару Светог Петра Цетињског испред Скупштине Црне Горе. Новитет у односу на ранија искуства представљало је постављање шаторског насеља, у којем су посланици ДФ и грађани Подгорице и других градова проводили и дане и ноћи.
Током протеста формирана је грађанска трибина на којој су учешће узели бројни нестраначки активисти и групе грађана, а присутнима се једном приликом обратио и блаженопочивши митрополит црногорско приморски Амфилохије.
Послије 20 дана узастопних протеста, полиција Мила Ђукановића разбила је Слободну зону, након чега је услиједила масовна реакција грађана Црне Горе. У „продужецима“ протеста, полиција је показала бруталну репресију, испаљујући преко стотину патрона сузавца на грађане Црне Горе. Током протеста хапшени су лидери и посланици Демократског фронта, али и новинари, активисти и грађани.
„Ми или он“ – избори и државни удар
Након разбијања протеста, у Црној Гори долази до формирања прелазне Владе у коју су ушли и представници опозиције. Ово је протумачено као издаја народа од стране грађана блиских ДФ-у јер су представници опозиције ушли у Владу на чијем челу је био Мило Ђукановић.
Кампања за изборе 2016. године је свакако била ватрена. Опозициони прваци су овог пута били Демократски фронт који излази са иновативном кампањом – Ми или он. Демократска Црна Гора такође први пут учествује на парламентарним изборима, након одвајања од СНП, док СНП улази у коалицију Кључ заједно са грађанским покретом УРА и Демосом Миодрага Лекића. Тих дана је дошло и до раскола у СДП-у гдје су и они наступили из опозиционих клупа, формира се СД, а ДПС чини све како би остао на власти.
И остао је. Међутим, на сами дан избора десила су се масовна хапшења српских држављана који су касније били оптужени за покушај државног удара и покушај убиства дотадашњег премијера Мила Ђукановића.
На списку оптужених за лажни државни удар нашли су се и Андрија Мандић као и предсједник Демократске народне партије Милан Кнежевић.
Овај процес је обиљежио период од 2017, до 2019. током ког су Мандић и Кнежевић осуђени на пет година затвора, међутим, та пресуда је касније преиначена на Апелационом суду.
За будућност Црне Горе
Након што је Демократска партија социјалиста крајем 2019. године изгласала срамни Закон о слободи вјероисповјести Мандић, као и читав посланички клуб Демократског фронта бива ухапшен након нереда у Скупштини.
Након што је закон изгласан, Српска православна црква покреће литије за одбрану светињу које су на крају довеле до краја 30-годишњег режима ДПС-а. Демократски фронт је 3. августа 2020. године одлучио да потпише споразум са Социјалистичком народном партијом, Уједињеном Црном Гором, Радничком партијом, и Правом Црном Гором, о формирању предизборне коалиције под називом „За будућност Црне Горе“ како би учествовали на предстојећим изборима 30. августа 2020. године. Коалициону заједничку листу за изборе 2020. године предводи црногорски универзитетски професор Здравко Кривокапић, након што му је Мандић уступио прво мјесто на листи.
Избори у августу 2020. године резултирали су побједом опозиционих партија и падом са власти владајуц́е ДПС, која је владала земљом од увођења вишепартијског система 1990. године. Листа изборне коалиције освојила је 32,55% гласова , што износи 27 посланичких места, од чега странке Демократског фронта добијају 20 посланика.
Недуго након избора, ДФ се политички разишао са Кривокапићем након његове одлуке да формира експертску владу у којој не би било политичара.
Током октобра и новембра Медојевић и Мандић су у више наврата условљавали подршку својих странака кабинету Кривокапића. Мандић је изричито тражио од Кривокапића да „врати мандат и да ће тражити новог премијера“. Ипак, на крају није Мандић био тај који је срушио Кривокапића већ УРА Дритана Абазовића која касније формира мањинску Владу уз подршку опозиционе Демократске партије социјалиста. Та влада је од августа прошле године у техничком мандату, оборена након потписивања Темељног уговора са Српском православном црквом што је претходни кабинет упорно одбијао да уради.
Мандићева политичка каријера настављена је кроз предсједничку кампању у којој је слао помиритељске тонове, али то није било довољно за пролаз у други круг. Предсједник Црне Горе постаје Јаков Милатовић, након што је у другом кругу декласирао Мила Ђукановића.
Недуго потом, долазе и ванредни парламентарни избори које је Ђукановић расписао, а Демократски фронт доноси одлуку о политичком разлазу прије него што је формирана листа. Мандић је заједно са Миланом Кнежевићем (ДНП) наступио у коалицији под називом "Истина, правда, коначно – За будућност Црне Горе" гдје освајају скоро 15% подршке, односно 13 мандата у Скупштини. Мандић је био други на тој листи иза Милана Кнежевића.
Мандићев предлог за шефа парламента дошао је кроз Споразум са Покретом Европа сад гдје су чланови Владе из редова Европе сад, Демократа, СНП-а као и албанских партија, док коалиција ЗБЦГ узима 40% "дубине" и мјесто шефа Парламента које је предвиђено за Мандића.
