Хутер брани срамоту: Од фашистичког дивљања прави „грађанску храброст“
Док црногорско друштво очекује одговорност и минимум достојанства од својих представника, посланик ДПС-а Оскар Хутер упорно бира супротно – да брани оно што је неодбрањиво. Његова јучерашња јавна подршка Ненаду Никаљевићу и квалификација тог скандалозног понашања као „грађанске храбрости“ представљају опасан преседан: озакоњење насиља и говора мржње као прихватљивих средстава у политичкој борби.
Да подсјетимо: прије само два дана, у манастиру Светог Николе у Брчелима, Ненада Никаљевић је пред мјештанима и монаштвом извео праву тираду мржње и увреда. Игуману Никону (Кокотовићу), који га је мирно упитао за разлог таквог понашања, упутио је салву погрда:
„Смраду један окупаторски, избјеглице! Шта ћеш ти овдје?“
„Биће ми задовољство да кажем да си фашистички окупатор!“
„Четрдесет хиљада Срба напада Црну Гору шеснаесте године. Нападају и Србију, али се Срби повлаче ко пизде… остају Црногорци!“
Није се зауставио на игуману. Никаљевић је, у нападу без преседана, увриједио и монахиње. Игуманију манастира Горњи Брчели, мати Георгију, назвао је „кучком четничком“, показујући да његова агресија није само политичка, већ дубоко антицрквена, мизогина и насилна.
Ово није био спонтани испад, већ језив излив мржње, обојен историјским реваншизмом, вулгарностима и пријетњама. И баш то понашање, које је полиција с правом процесуирала по више основа из Закона о јавном реду и миру, Хутер је одлучио да прогласи за „борбу за слободу“.
У својој објави на Facebook-у, Хутер је отишао корак даље, изјављујући да Никаљевићи „нијесу само појединци, већ симбол грађанске храбрости“. Тај став није само циничан – он је дубоко опасан. Ако је „грађанска храброст“ у Хутеровом политичком рјечнику исто што и вријеђање монаштва, пријетње, називање игумана „фашистичким окупатором“ и прозивање монахиња као „кучки“, онда је јасно какву визију демократије и људских права заступа.
Посебан апсурд овог случаја јесте лични профил самог Хутера. Посланик који своју породичну традицију везује за крсну славу Светог Саве, данас промовише понашање које је у потпуној супротности са учењем и духом онога чије име његова слава носи. Свети Сава је симбол помирења, саборности и духовне узвишености, а не вријеђања, пријетњи и скрнављења светиња. Контрадикција је више него очигледна: човјек који се декларативно везује за православље брани најгрубље насртаје на православно монаштво и храмове.
Никаљевићев иступ није борба за права Црногораца, како га Хутер настоји представити, већ класичан примјер фашистичког дискурса, гдје се цијеле групе људи деградирају као „окупатори“ и „избјеглице“. То није ни политика, ни идеологија – то је чисто дивљаштво. Његово толерисање, а камоли промовисање у херојство, значи свјесно гурање друштва у анархију и мржњу.
Умјесто да се јасно огради и осуди насиље, Хутер је одлучио да стане у његову заштиту, оптужујући државу да „хапси симболе храбрости“. Али држава није хапсила хероје, већ човјека који је у светињи вријеђао и пријетио монаштву, нарушавајући јавни ред и мир.
Порука је јасна: за Хутера, увреде, пријетње и насиље постају дозвољени ако се прикрију паролама о „слободи“. А то је најопаснија врста политичког лицемјерја – јер изврће стварност и жртву претвара у кривца, а насилника у хероја.
Ово није више питање једне породице, нити једног политичара. Ово је питање друштва у којем морамо одлучити хоћемо ли дозволити да се насиље над монаштвом и светињама слави као демократски чин. Ако се таква пракса прихвати, онда сутра свако може постати мета истих увреда, пријетњи и линча – све под изговором „грађанске храбрости“.
Зато је неопходно рећи јасно: Никаљевићеви испади нијесу симбол борбе за слободу, већ застрашујући израз мржње. А Хутер, својим јавним иступима, постаје његов саучесник. И то је оно што највише забрињава – јер када политичари почињу да величају насилнике, друштво се опасно приближава бездану.
