ПИШЕ: Милица Бакрач
Чекали смо Ковачевић Марка!
Политика није за писце. За пјеснике, још мање. Лоше политичко искуство ме научило да се не бавим њоме, али, испоставило се – политика се већ деценијама бави и поиграва са свима нама.
Свакодневно се сјетим Домановићевог "Вође". Сјетим се народа, који деценијама срља и гази за вођом. Вођа ипак није ни слијеп ни глув, најмање је неук. Народ ходи, вођини „најоданији“ пратиоци се ипак осипају и склањају. Народ остаје го и бос. И тако. Тај ход за вођом у земљи, у којој живимо, започео је можда прије рођења човјека о коме пишем.
Моје слово је намијењено Марку Ковачевићу. Кандидату за будућег градоначелника Никшића, испред Коалиције за будућност овог уништеног града!
Немам амбицију да се додворим. Маре је мој пријатељ, деценијама, цио живот. Можда и прије свих постања. Причесник и молитвеник.
Понеко, са стране пита, ко је тај момак? Трудим се укратко да га представим. Њега је обичним ријечима најлакше представити, истинито и вјерно: млад, храбар, образован, Србин, Светосавац, младић са литија, диван песник, прогоњен и хапшен, јер је бранио своје, саслушаван (и сваки пут је говорио само истину). Појац хора "Свети Новомуеник Станко" из Никшића. Граховљанин. Никшићанин. По схватању савремене политике – демократа. Неко ће рећи националиста, да, али онај који воли своје док поштује и штити све „туђе“. Лојалан народу. Држави. Породици. Марко, тата једног Немање. Једноставно, Марко Ковачевић је наш човјек. Да, наш човјек за градоначелника Никшића.
Онај који зна да народу треба дати хљеба и поштовања, сигурности и благостања, а да се од народа узима само знање, поштени рад и човјечност.
Нећу претјерати ако кажем да је Марко искорачио из "Примјера чојства и јунаштва" Марка Миљанова, и обрео се код нас. Нећу претјерати ни ако кажем да се његов глас чује у готово сваком Колу Његошевог "Горског вијенца". То је природно, јер су Петровићи наши преци. Већ поменух да је Светосавац и још за крај да додам, са Косовским завјетом на у срцу и на уснама.
Срећно, Маре!
Извор: Фејсбук