Станивуковић није рекао ништа ново - Црногорци су измишљена нација!

ПИШЕ: Драган Милићевић

Усијали се, читам, медији Мила Ђукановића и дијела актуелне Владе због изјаве градоначелника Бања Луке Драшка Станивуковића да су Црногорци измишљена нација. Очекивано, јер та "нација" никако да заживи,  а свако мало промотере антисрпства понеко подсјећа ко су им били преци - сви до једнога, и како су заправо зачети у Титовом Јајцу!

Премда као Херцеговац нерадо то признајем, али факат је да су међу свим Србима  Црногорци  увијек кроз историју били они најбољи. Дакле, најсупериорнији Срби! Нема ту ничега непознатог. Супериорнији од Шумадинаца, Мораваца, Крајишника, Војвођана... Ето, и од Херцеговаца. Додуше, присвојили су Црногорци понајбоље Херцеговце, па ми и није превише жао што су управо у цијелом роду српском баш они понијели кроз историју епитет најбољих. 

И кад смо већ код ове теме, сјетих се једног давнашњег осврта на исту публицисте и некадашњег градоначелника Цетиња Јована Маркуша.

"Листајући историјско штиво, историографију и литературу, претресајући обимну архивску грађу, јасно видимо да наши преци нису били тако незнани, како желе неки политичари, па и историчари, да их представе" - рекао је Јован Маркуш у једном разговору за Вечерње Новости.

Што се тиче црногорског српства и црногорства као есенције српства, најбоље су то артикулисали најрепрезентативнији Црногорци, подсјети овај рођени Цетињанин.

И, заиста, прије свега то су сви до једнога владари куће Петровића.

Родоначелник ове династије владика Данило записао је у рукописном јеванђељу које је поклонио Пећкој патријаршији: „Данил, владика цетињски, Његош, војеводич српској земљи...“

А како тек мисли и пише Петар Други Петровић Његош, најумнији Петровић, владика и господар, највећи песник словенскога југа, како за њега каже Милован Ђилас, човјек који је дуго времена словио као творац црногорске нације, а који је јавно казао пред попис становништва 1991. да ће се изјаснити као Србин из Црне Горе? Да много не помињемо „Горски вијенац“, у којему, оптерећен косовским митом, кука над „српством угашеним“. Своје култно дјело је, коначно, посветио „праху оца Србије“, Карађорђу.

Епископу ужичком Никифору Максимовићу на календару „Даница“, лета 1833., умјесто потписа Његош исписује стихове: „Име ми је Вјерољуб, презиме ми Родољуб, Црну Гору, родну груду, камен паше одасвуду. Српски пишем и зборим, сваком громко говорим: народност ми србинска, ум и душа славјанска“.

А како осећа, пише, говори Никола Петровић Његош, књаз, а потом и краљ Црне Горе? Ништа не мијења у континуитету српске мисли петровићевске, само још чешће и више исказује српство у Црној Гори, јасно и гласно. Краљ Никола је 1913, на захтјев Аустроугарске да јој уступи Ловћен, изјавио, а „Глас Црногорца“ објавио: „Брдо Ловћен је Олимп српски, споменик је подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима...“

На разне недоумице које оптерећују млађе генерације данас, одговор могу дати уџбеници из тог времена.

У земљопису Краљевине Црне Горе, који је имао четири издања (прво 1893, а последње 1911) између осталог пише: „У Црној Гори живе све сами и чисти Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000. Већина су православне вјере, а има нешто римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српског поријекла и српске народности... Црном Гором влада Краљ Никола Први из славне српске породице Петровић-Његош... Осим Црне Горе има још српских земаља у којима живе наша браћа Срби. Неки су као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином. Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину - све српске земље у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби“.

По попису из 1909. године, у Књажевини Црној Гори се скоро 95% становника изјашњавало као - Срби. 

Као што сви знамо, по завршетку Првог свјетског рата, долази до Велике Подгоричке скупштине 1918. на којој се доноси одлука о уједињењу Црне Горе и Србије. 

Била је то најрепрезентативнија скупштина у историји Црне Горе, када је 165 од 168 посланика гласало за уједињење и да је управо тај њен репрезентативни карактер био најбоље објашњење расположења ондашњег становништа Црне Горе које се изјашњавало као српско.

И Србија и Црна Гора губе своје име у Краљевини Срба,Хрвата и Словенаца, потом Краљевини Југославији. Враћају га опет као републике у ФНРЈ, односно СФРЈ, када се на попису становништва послије Другог светског рата у Црној Гори махом сви православци изјашњавају национално као Црногорци.

У првом попису у СРЈ прво је 9,6 одсто Срба у Црној Гори, а данас се тако изјашњава - трећина.

Како је већ поменути Маркуш такође рекао, није тешко закључити ко је замутио воду, је  "наша" историја је морала започети 1945. Комунисти су без потребе повезивали уставно-правно уређење Југославије, дакле и Црне Горе, са националним питањем, попут својих бољшевичких идола.

Вјеродостојна историјска документа која су стављена на увид јавности, а која јасно говоре о националној припадности, држављанству црногорском, припадности српству, али и посебностима у култури, менталитету и слично, које су нормалне, мали су дио богате архиве у којима се налази све оно што су о себи и свом народу казали његови мудри преци. И ти документи имају снагу аксиома о којима се не расправља. Њих могу одбацити само они који су привржени виртуелној историји и виртуелном идентитету народа којем припадају.

Закон о школама

У Члану 13 Закона о народнијем школама у Књажевини Црној Гори из 1907. стоји: „Ђеца наших држављана која стално живе у Црној Гори морају походити државну или приватну српску народну школу...“ У члану 26 пише: „У основној школи уче се ови предмети - 1. наука хришћанска, 2. српска историја, 3. српски језик...“