Влада од данас на вјештачким плућима, ДНП излази да сачува образ политике

Данас ће, по свему судећи, бити формализовано оно што је политички већ извјесно: Демократска народна партија напустиће Владу Црне Горе. Истовремено, најављен је и излазак из градске власти у Подгорици, што ће готово сигурно значити пад локалне управе у главном граду.

Та одлука, ма колико драматично звучала у тренутку у којем се држава већ налази у дубокој институционалној кризи, не дјелује ни исхитрено ни импулсивно. Напротив – она дјелује као логичан епилог политике која се, за разлику од већине актера на власти, није одрекла сопствених предизборних обећања.

ДНП, на чијем је челу Милан Кнежевић, демонстрирао је нешто што је у црногорској политици постало ријеткост, а то је спремност да се плати цијена досљедности.

У тренутку када је постало јасно да кључна идентитетска питања – од статуса српског језика, преко држављанства, до симбола – не само да немају подршку извршне власти, већ се систематски склањају са дневног реда, ДНП је изабрао да напусти власт, а не да се утопи у њену инерцију.

Та одлука добија додатну тежину ако се има у виду да је српски језик, иако најзаступљенији у Црној Гори, и даље институционално третиран као политички проблем, а не као реалност. Умјесто да Влада преузме одговорност и покрене процес који би то питање ријешио на институционалан начин, све је сведено на пребацивање лопте у Скупштину и симболичне изјаве без политичке тежине. За ДНП, то је била јасна порука да унутар Владе не постоји воља да се испуни оно што је било дио заједничког изборног обећања.

Истовремено, Влада Милојка Спајића, иако формално није угрожена у смислу непосредног пада, налази се у стању дубоке политичке нестабилности. Афере се нижу једна за другом, а њихов збир оставља утисак власти која више гаси пожаре него што управља државом. Секс-скандал о коме бруји не само Црна Гора већ и регион, озбиљно је пољуљао кредибилитет институција и безбједносног апарата. Ситуација у Ботуну, гдје је држава покушала да наметне пројекат супротно јасно израженој вољи грађана, оголила је ароганцију власти и неспособност да се чује глас народа. Протести камионџија и блокаде саобраћаја додатно су показали колико је социјални дијалог сведен на минимум.

Посебан ударац за Владу представља и одлазак Баранке Маје Вукићевић, коју значајан дио јавности и струке  препознаје као једног од најозбиљнијих и најкомпетентнијих министара у актуелном сазиву. Њен одлазак са позиције министарке саобраћаја неће бити само кадровски губитак, већ и сигнал да се унутар Владе гуши свака иницијатива која захтијева политичку храброст и јасно опредјељење. Осим ње, оставку на мјесто потпредсједника Владе подноси и Милун Зоговић.

У том контексту, све чешће се може чути оцјена да Влада опстаје на „вјештачким плућима“. Бошњачка странка, чији је останак у Влади кључан за парламентарну већину, у њој остаје прије свега из разлога личних и партијских привилегија својих функционера. Без те странке, већина не постоји, а са њом – политички легитимитет Владе све више се доводи у питање.

Одлука ДНП-а да напусти и државну и локалну власт зато не дјелује као чин дестабилизације, већ као јасно повлачење линије. Порука је једноставна - власт нема смисла ако се у њој одричете онога због чега су вам грађани дали повјерење. У времену када је политика сведена на трговину функцијама, такав став, ма колико био непрактичан у кратком року, представља ријетку демонстрацију политичког интегритета.

Црна Гора се данас налази у стању које се тешко може описати као стабилно. Институције су пољуљане, повјерење грађана нагрижено, а власт више личи на коалицију интереса него на тим који има јасну визију. У таквом амбијенту, сваки чин који подсјећа да политика може бити и питање принципа, а не само рачунице, изазива нелагоду – али и открива гдје заиста лежи проблем.

Да резимирамо: Излазак ДНП-а из Владе није узрок кризе. Он је њена посљедица.