Слога у Бару - бесплатни вртићи данас, мангулице (мало) сјутра

ПИШЕ: Томислав Т. Велички

Ето, човјек да се искрено обрадује — и то без трунке сарказма, бар на први поглед. Општина Бар и њен предсједник Душан Раичевић потписали су са предшколским установама уговоре који омогућавају бесплатан боравак у три вртића. И, пазите сад чуда — све странке у барском парламенту сложно подржале. Сви. До једног. Као да је неко притиснуо дугме „слога“.

Заиста, лијепо. Племенито. Готово нестварно.

Па кад већ може око вртића, што не би могло и око других „ситница“?

Рецимо, било би баш некако људски и пристојно да се та иста слога прелије и на иницијативу да нови вртић у изградњи понесе име човјека који је, за разлику од многих, имао храбрости онда кад је било најтеже — Мирсада Мирзе Кургаша. Нашег, како га неки назваше, барског и црногорског Гандија. Човјека који је бранио чемпресе, дигао глас против бушотина и потенцијалног загађења Јадрана, залагао се за војну неутралност, за једнакост свих народа и вјера, и — што је ваљда највећи „гријех“ — заштиту и свог ислама и права православних комшија у времену кад је било најлакше ћутати.

Али, ето, можда је лакше сложити се око бесплатног вртића него око имена које подсјећа на савјест.

Но, нећемо бити ситничави. Кад већ иде слога, хајде да је проширимо.

Рецимо, да се коначно договоре да се стане на пут туристичкој атракцији званој „мангулице у шетњи кроз Сутоморе“.

Јер није сваки град благословен да му крда свиња преврћу контејнере, шетају магистралом и дефилују најурбанијим улицама. То нема ни Париз. Ни Беч. Ни Бар — осим кад је Сутоморе у питању.

А Сутоморе, гле чуда, пуни буџет. Али се, изгледа, празни од пажње.

Можда би се, у духу те новооткривене слоге, могло доћи и до јединственог става око Маљевика — туристичког комплекса који постоји више у причама него у стварности. Пројекта у који су, како народ каже, „уграђени“ милиони, али ниједан ашов. Право архитектонско чудо: грађевина без темеља, али са богатом историјом.

Или, рецимо, да се неко сјети да дјеца у Сутомору постоје и ван туристичких брошура. Да имају гдје да се играју, трче, одрастају. Јер кад навале десетине хиљада гостију, можда ће неко питати: „А шта ви нудите најмлађима?“ Одговор би, за сада, могао да стане у једну ријеч — ништа. Али, опет, има времена. Сезона тек што није.

И на крају, кад већ тако лијепо умијемо да се сложимо — можда би било достојанствено да се 24. марта у 19.45, пред војним комплексом Црни рт или на Маљевику, обиљежи 27 година од почетка НАТО агресије на СРЈ. Баш тамо гдје је пала прва бомба. Без обзира на страначке боје, идеологије и тренутне геополитичке моде.

Јер некад није ствар политике. Него памћења.

А ако смо већ открили да слога постоји — било би штета да је користимо само за фотографисање и саопштења.

Слога, кажу, кућу гради.

А код нас, за сада, више личи да уређује излог.