HIC RHODUS, HIC SALTA: Старословенски митови и легенде (15) - Жива вода и златна змија

Краљица Пизмар

Шта то лежи у трави поред дебла светог храста? Змија Златис (Залтис). Сва је златна, зато је и добила име. Њене крљушти толико светлуцају да заслепљују. Само тамо где јој је срце, црвенило просијава. Шта је то? Рубин? Драги камен који би требало да чува заједно са другим благом? Не, не, никако. То је крв. Златис крвари након велике битке са Ламијом, демоном који служи мрачном богу ноћи, Нију.

Чини се да му ништа и нико неће помоћи. Али изгледа да неко хоће! Јунак Богумир, син шумске виле Мамуне. Одлучио је да Златису донесе живу воду коју Алкантрос држи у кљуну. Птица која живи на другој страни света. Њено гнездо је усред језера које чувају дивљане. Али како да стигне тамо на време? 

Богумир је поново потражио савет од своје мајке Мамуне.

„Иди код Сварога, који је брат твог оца, бога Велеса“, саветовала му је мајка. „Замоли га да ти искује чизме од сто миља од звездане прашине. Кад их будеш имао, одмах ћеш бити на језеру Алкантрос.“ Сварог је био задовољан својим нећаком, упркос чињеници да је био само полубог. Младић је личио на Велеса као да му је испао из ока. Имао је исту густу и бујну косу, чврсту фигуру и веселе очи. Управо због те сличности испунио је његов захтев и исковао му чизме од звездане прашине. 

Са њима је Богумир био на језеру чак и брже него што је желео. Требало је само да седам пута лупи ногом о земљу. Појавио се тамо тако неочекивано и тако изненада да су све дивље жене дибљане) које су чувале Алкантросово језеро у чуду узвикнуле: „Одакле си дошао, смртниче?“ „Дошао сам по живу воду коју Алкантрос држи у кљуну“, рекао им је Богумир истинито. Да су дивље жене знале да је он полубог, Велесов син, можда би му је и дале. Али су почеле љутито да вичу: „Наша краљица Пизмар никада то неће дозволити. Потребна јој је за себе.“ „Одведите ме к њој“, замоли их Богумир.

Дивље жене су га одвеле до гаја на ивици језера, где се Пизмар одмарала на кревету украшеним цвећем. Поред кревета стајао је златни сто са златном чашом пуном црвене течности. Погледала је Богумира радозналим погледом и рекла му: „Храбар си, дошао си чак довде. Али вероватно не знаш шта те чека.“ „Знам“, одговорио јој је Богумир. „Убићеш ме вечерас да би ме ујутру могла вратити у живот.“ „Ко ти је то рекао?“, питала се Пизмар. „Моја мајка“, рекао јој је Богумир. „Мора да је веома мудра жена“, рекла је Пизмар. „Јесте“, сложио се Богумир. А онда је додао: „Рекла ми је још нешто о теби.“ „Шта?“ „Да мораш да испуниш последњу жељу свакога кога осудиш на смрт.“

То није било истина, Мамуна му није рекла ништа слично. Богумир је то сам измислио, али Пизмар је веровала: „Па реци ми, која је твоја последња жеља?“ „Прво, дозволи ми да замолим птицу Алкантрос да одлети до Залтиса и пошкропи га живом водом коју има у кљуну. Залтис ће се опоравити и ред ће бити онакав какав га је створио Род на почетку времена. Царство мртвих неће прогутати свет живих и бесмртних. Црвени рубин, срце Алантира, никада неће пасти у руке богова таме. Залтис ће наставити да га чува, још јачи и моћнији него пре.“ Пизмару су дирнуле његове речи. 

Непознати младић лепо прича и разуман је, то се види на први поглед. Није мислио на смрт! Напротив, желео је да спасе Залтиса. Замолила је птицу Алкантроса да одлети до светог храста и пошкропи златну змију живом водом. И пре него што је Алкантрос раширио крила, шапнула му је на уво: „Не враћај се. Волим Богумира. Знаш да нећу пити његову крв. Радије бих пила сок од грожђа са њим.“ Алкантрос ју је послушао и није се вратио на језеро. Богумир се на крају оженио краљицом Пизмаром. Она му је рекла да је ствар са пијењем крви само измишљотина. Дивље жене су прошириле такву причу како нико не би тражио живу воду. Али у стварности, никога нису убиле. Змија Залтис се опоравила и поново сакрила у корење светог храста да чува благо. А да ли га је чувала? То зна само друга легенда… Шта би требало да знамо: Птица Алкантрос - једна од светих птица старих Словена. Носила је живу воду у кљуну. Једна кап је болеснику враћала здравље, две капи су му продужавале живот, а три су му давале бесмртност. 

Још једна света птица била је Мајка Слава, понекад су је називали само Мајка Сва. Имала је птичје ноге, женске груди и девојачку главу са круном. Била је саветница богова, а касније и господара и краљева. Могла се претворити у Жар-птицу!

Перо Жар - птице

Све богиње - дивље жене (дивљане) су се радовале. Њихова краљица се удаје! Узима за мужа Велесовог сина Богумира, кога је шумска вила Мамуна родила пре двадесет година за бога жетве и стоке. Богумиров отац Велес је такође био на венчању, па чак и његови стричеви. Младом пару су дали леп поклон: моћан замак са високим кулама и великим, пространим одајама. Замак је имао тринаест одаја. „Зашто ћемо имати толико соба?“ Богумир се насмејао када су се он и Пизмар тамо преселили. „Једна ће бити за тебе, а још дванаест за твоје синове.“ Одговорио је Велес.

Радовао се унуцима и надао се да ће их ускоро видети. Међутим, дан за даном, недеља за недељом, месец за месецом, година за годином је пролазила, али Пизмар и даље није носила дете под срцем. Постала је тужна и више се није радовала као некада. Питала је своје пратиље зашто не може да изникне нови живот у њој. Најстарија богиња јој је рекла: „Твој муж мора да потражи Перуницу, само ти она може помоћи.“ Али Пизмар није хтела ни да чује за то. Напротив, била је веома уплашена. Перуница је била лепа девојка златне косе, али је била весник смрти. Јављала се само умирућим ратницима. Није посећивала ни живе ни здраве. Ако би је неко видео, то је значило да ће ускоро отићи у онај свет.

Перуница би дошла по њега на белом коњу, обучена у дугачак бели плашт, а дуга коса јој се вијорила на ветру. Узела би умирућег у седло испред себе и отишла са њим у Нав, царство мртвих. Пизмар није хтела ни да помисли на тако нешто. Волела је Богумира и није хтела да га изгуби. Зато му није ништа рекла. Међутим, Богумир је приметио да она нешто крије. Толико јој је причао, толико је молио, да би му рекла. „Не бој се, жено моја.“

Богумир ју је умиривао. „Чак и ако ме Перуница поведе на коња испред себе и одведе у Нав, нећу тамо остати. Вратићу се.“ „Неће ти се показати осим ако не будеш смртно рањен“, приговори Пизмар. „Надмудрићу је некако“, обећа јој. Али како Перуницу преварити? Богумир је узалуд лутао по свету! Перуница му се није показивала. Све док се коначно његова лутања нису показала кобним. Уплео се у битку, где му је бок био толико посечен да је скоро искрварио до смрти. Тада му се указала: „Хајде, јуначе“, рекла му је. „Био си храбар на овом свету, можда ћеш бити и на следећем.“ Одвела га је у Нав, подземно царство богиње зиме и мраза, Морене.

Тамо се Богумир придружио гомили мртвих душа. Међутим, пошто је био полубог, није остао потпуно мртав, већ само полу. Перуница је то приметила. „Зашто ниси умро као остали?“ питала га. Богумир јој је испричао о својој жени Пизмар и њиховој патњи. “Не могу да имам дете, а јако би волели макар једно. А отац ми је, Бог Велес саградио велики дворац са 12 соба.” „Велес ти је отац?“, узвикну Перуница. „Онда смо породица. Ти си ми рођак.“ „Пошто смо породица, могла би ми помоћи“, одбруси Богумир. „Помоћи ћу, зашто да не“, сложи се Перуница. „Мораш да откинеш перо са репа Жар-птице и ставиш га под јастук своје жене. Онда ће она почети да рађа као шљива и сваке године ће ти давати сина. Чак ни тих тринаест соба неће ти бити довољно.“ „Али прво морам да одем одавде“, намршти се Богумир. „Једноставно не знам како.“ „Знам ја”, насмеја се Перуница. „Морена има сина, Хостеца. Он је снажан младић кога она шаље међу људе. Он увек носи врећу на леђима у којој крије два злонамерна демона. Шкртелу, који тера људе да кашљу и Задушницу, која их гуши у плућима. Ти уђи у врећу уместо њих, а Хостец ће те изнети.“ Богумир је послушао. Кришом се увукао у врећу, али пре тога је везао Шкртелу и Задушницу дебелим конопцима и оставио их да леже на поду. Чим се нашао напољу из подземља, потражио је Жар-птицу. Нашао је у баштама сунчане палате Јасун. Појурио је да је ухвати. Зграбио је за ноге и реп, али Жар-птица би га увек укљуцала.

Богиња Лада је то видела. Знала је зашто је Богумир дошао. Насмејала се и позвала Жар-птицу. Откинула је перо са њеног репа и дала га Богумиру. Он јој се лепо захвалио и вратио се својој жени Пизмар. Ставио јој је перо под јастук. Од тада им се сваке године рађао по један син. А да ли их је било више од дванаест, зна само друга легенда.

Шта би требало да знамо: Богиње - назив који су стари Словени користили за дивље жене (дивљане) Перуница - ћерка бога рата, муње и грома Перуна. Према легенди, увек је долазила умирућим ратницима после битке на белом коњу. Ако је ратник био јунак и храбро се борио, посадила би га у седло испред себе и одвела у царство мртвих. Шкртел и Задушница - стари Словени су болести приписивали разним демонима и давали им имена према врсти болести. Хостец - Моренин син, који је ширио болести међу људима. Мајка га је послала код њих да би се смртно разболели и после смрти служили јој у подземном царству Нав.

Аутор: Зузана Куглерова

Са словачког на српски превео: Игор Ремс

(КРАЈ)