Санкције Москви, штета нама: Како је Црна Гора казнила саму себе
ПИШЕ: Томислав Т. Велички
Постоје тренуци када једна вијест оголи сву празнину званичне политике, сву провинцијалну сервилност локалних елита и сву бесмисленост потеза који се годинама представљају као „државнички курс“. Управо такав тренутак дошaо је када је европски комесар за одбрану Андријус Кубилијус јавно јуче признао да је Русија данас јача него 2022. године.
Дакле, након свих санкција, забрана, медијских хајки, дипломатских притисака, економског рата и политичке хистерије – Русија је јача.
То није рекао руски министар. Ни портпарол Кремља. Ни неки алтернативни аналитичар. То је рекао високи функционер Европске уније.
И шта сада? Ко ће грађанима Црне Горе објаснити зашто смо годинама тапшали политику која је доживјела неуспјех? Ко ће рећи колика је цијена тог бесмисленог послушништва?
Болесно је, не може бити болесније да земља од неколико стотина хиљада становника кажњава Русију. Има ли, збиља, већег политичког апсурда од чињенице да Црна Гора уводи санкције Русији?
То изгледа отприлике као да чамац кажњава океан. Као да варошица кажњава империју. Као да статистичка грешка на мапи свијета одлучује да дисциплинује једну од највећих сила планете.
Русија, земља са огромним ресурсима, нуклеарном снагом, глобалним утицајем, самосталном индустријом и историјском дубином, требало би да осјети страх од санкција Црне Горе?
То, дефинитивно, није политика. То је, баћо мој, политички кабаре.
Санкције, да се разумијемо, нису погодиле Москву – погодиле су Будву, Бар, Херцег Нови... Док су наши званичници трчали да буду први у реду за аплауз Брисела, нико није питао шта то значи за Црну Гору.
Јер санкције нису затвориле руске фабрике. Нијесу зауставиле руску државу. Нијесу обориле Кремљ. Али јесу погодиле црногорски туризам, и то смртно.
Погодиле су Будву, гдје су руски гости годинама били окосница сезоне. Погодиле су Бар и Херцег Нови, гдје је сваки други локал знао шта значи долазак руских породица. Погодиле су агенције, угоститеље, таксисте, трговце, издаваоце апартмана. Погодиле су обичног човјека.
Док се Москва прилагођавала и отварала нова тржишта, ми смо затварали врата онима који су овдје трошили новац.
Баћо мој, историја није шведски сто са којег узимате само оно што вам тренутно одговара. Русија је, аман људи, кроз вијекове била заштитница Црне Горе. Помагала је онда када су други гледали како да нас потчине. Подржавала нас дипломатски, материјално, духовно.
А ко нас је бомбардовао 1999. године?
Западни војни савез у који данас глумимо поносно чланство.
Ти исти центри моћи данас нам дијеле лекције о моралу, демократији и спољној политици, а ми им тапшемо као да нисмо запамтили сирене, рушевине и мртве.
Тражи се да заборавимо ко нас је гађао, а да се посвађамо са онима који су нам историјски били блиски. То, баћо мој, није суверена политика. То је тотална амнезија.
И, да будемо јасни. Црна Гора данас живи у једној великој илузији. Формално смо у НАТО-у, али без икакве реалне тежине. Кандидат смо за Европску унију, али годинама на чекању. Испуњавамо туђе налоге, а своје интересе занемарујемо.
Шта смо добили?
Јесу ли нам плате европске? Нијесу.
Је ли нам индустрија оживјела? Није.
Јесу ли млади остали у земљи? Нијесу.
Је ли туризам стабилнији? Није. Напротив.
Али смо зато добили улогу послушног статисте.
Балкан ће и даље гледати у Београд и Москву, то је неупитно.
Ко год не познаје Балкан, мисли да се овај простор уређује саопштењима из Брисела. Ко га познаје, зна да су стварни центри утицаја увијек били другачији.
Србија остаје најјача држава региона – економски, демографски, политички. Београд је и даље природни центар Балкана.
Русија ће, без обзира на све западне жеље, остати важан фактор у овом дијелу Европе. Зато је свака политика која гради зидове према Москви и хлади односе са Београдом – политика против сопствених интереса.
Вријеме је, заиста, за извињење и велики, заокрет Да, треба то рећи јасно: Црна Гора треба да исправи курс.
Треба укинути бесмислене санкције Русији. Треба обновити односе. Треба вратити рационалност у спољну политику. Треба показати да смо држава која зна да призна грешку.
И ако је потребно – треба затражити опрост за непријатељске потезе који су били производ туђих наредби, а не наше воље.
Јер држава која нема храбрости да призна грешку, осуђена је да је понавља.
Док још има времена...
Свјетски поредак се мијења пред нашим очима. Русија није сломљена – јача је. Запад то сада сам признаје.
А Црна Гора мора одлучити хоће ли и даље бити туђи мегафон или ће коначно постати земља која води политику у корист свог народа.
Што прије се вратимо разуму, то боље.
За туризам.
За економију.
За достојанство.
За будућност.
