Први излазак као завјет: Мали Андреј пред спомеником Херојима са Кошара

ПИШЕ: Миленко Мишко Јовановић

Постоје тренуци у животима људи који нису обични догађаји, већ и својеврсне поруке. Не само за породицу, већ и за вријеме у којем живимо. Први излазак из куће малог Андреја, рођеног 25. марта ове године, био је  више од шетње и далеко више од симболике. Прави завјет.

Изузимајући онај дан када су га, тек изашлог из породилишта, родитељи повели у познати београдски ресторан „Графичар“, Андреј је свој први истински корак у свијет направио на мјесту које није случајно одабрано. Пред спомеником јунацима са Кошара на Дедињу.

Ту, гдје се памти жртва и гдје камен говори више од хиљаду ријечи, отац Мишо донио је свог сина. Не из обичаја, већ из убјеђења. Јер, за оне који знају шта значе Косово и Метохија, кажимо да то није питање политике, већ темељ постојања. Завјет који се не преиспитује.

Мишо, чији коријени сежу до Чева у залеђу Цетиња, дијелом живота везан за Бијело Поље, а највећим дијелом расут између Београда, Подгорице, Будве, Беча, Париза, Нице, Москве, Атине и Солуна,  ипак најдуже и најдубље припада Дедињу. Како сам, понекад у шали воли да  каже, живи гдје му и припада. 

Извођење Андреја у прву шетњу баш пред споменик који носи велику симболику, свакако није био само очински гест. Била је, дакле, ово порука да се зна одакле се почиње, и гдје се увијек враћа.

Посебну радост тог дана није крио ни Андрејев брат Никола,ученик другог разреда основне школе, чије одушевљење најбоље говори да ова прича има наставак. Узгред, не мање важно, Мишо је неко чија породица броји не бројеве, већ насљеђе. Андреј је Мишово дванаесто дијете, десети син. Добро сте прочитали. Чињеница која сама по себи руши све савремене стереотипе и подсјећа да је живот дар који се умножава, а не своди.

О Мишу је већ писано. Са мјером, са стилом и са дивљењем, како то умију само велики, попут доајена српског новинарства Миша Вујовића. И можда би сваки нови покушај да се та прича прошири био сувишан. Јер неке личности не треба описивати. Довољно их је посматрати кроз дјела.

А једно од тих дјела сада лежи у наручју – мали Андреј, којег је мајка Ката донијела на свијет са снагом од 4.300 грама. Симболички, баш како и доликује – снажно, пуно и без страха.

Ипак, један детаљ даје овом догађају посебну тежину.
Слику Андреја крај споменика бесмртним јунацима са Кошара, Мишо није случајно најприје послао у Бар – град који га веже породичним, другарским и кумовским линијама. Из Бара, та слика креће у етар. Као порука, као аманет, као свједочанство.
Све се то дешава два дана након што је Андреј напунио мјесец дана.
Андреј се, већ сада, сам по себи воли. Његов живот биће Космет. А то, дакако, није терет, већ  благослов за одабране.

Зато није случајно што ће му један од првих наредних излета бити управо на Косову и Метохији. Жеља његовог оца је да га што прије доведе на Газиместан, да тамо, гдје историја није књига већ живи завјет, заувијек упије чије је Косово и Метохија и какав значај има за његов народ.
Јер не учи се то касније. То се усади на почетку. С тим се и рађа, уосталом.
Космет, а и Бар – чекају Андреја.
И можда ће неко рећи да је ово само прича о једној породици.
А није.

Ово је прича о томе како се почиње живот. Не случајно, него са смислом. Како се први корак не прави било гдје, већ тамо гдје се учи шта значи жртва, част и припадање.
Јер, ако се први излазак мјери мјестом,  онда је Андреј већ направио корак који многи не учине за цијели живот.