HIC RHODUS, HIC SALTA: Заборављене Веде старих Словена (2) - о древним небеским кочијама и народу Велике Расе

ПРИРЕДИО: Игор Ремс

Сањтија

У граду Богова, у Иријском Асгарду на ушћу светих река Ирија и Оме, крај Великог Храма Инглије до Светог камена Алатире (Алантира) спустила се са небеса Вајтмана, Божанска кочија...

Док се спуштала на Земљу беше окружена великим сјајем и пламеном… Са свих страна прилазили су тој Небеској Вајтмани Родови Х’Аријски и Да’Аријски, Родови Расена и Светоруса, вође и ратници свих Родова Велике Расе, окупили су се Ведуни сребрних власи и премудри Волхви и слуге Бога Јединога.

Целокупне ,,Сањтије Перунове Веде” састоје се из девет кругова. Сваки круг приповеда о једном од девет дана, током којих су народи Расе Велике у иријском Асгарду разговарали са Богом Перуном. Иријски Асгард – град Богова на реци Ириј (Ас – Бог који живи на Земљи; гард – град, по ком је добио име и континент Асија-Азија), подигнут је године 5028. после Великог Пресељења из Даарије (Хипербореје), 104778. године п. н. е.

На његовом месту сада се налази савремени град Омск, такође на ушћу река Ом и Иртиш (чије је старословенско име Ириј). Иријски Асгард у СИБИРУ, разрушили су Џунгари године 7038. од Стварања света (1530. г. н.е.).

Сто тридесет година након тога руски историчар и картограф Семјон Ремезов, који је састављао карту Сибира боравио је на месту разрушеног Асгарда и одатле упутио писмо цару Алексеју Михајловичу Романову да је неопходно обновити разрушени град на ушћу Оме и Иртиша. То исто је напоменуо и на 21. листу свог „Атласа Сибира“ који се појавио тек за време Петра I, године 7204 (1696 г). Године 7224. (1716), пуних 20 година после издавања „Атласа Сибира“ Семјона Ремезова, по указу императора Петра I, на ушћу Оме и Иртиша подигнута је Омска тврђава која је касније постала град Омск.

У древној историји помињу се четири земаљска града која су се називала Асгард: Асгард Дааријски ( Хиперборејски), који се налазио на врху планине Мира (света) (Меру), на светој земљи Аддрији, на Северном континенту који је потонуо у море; Асгард Иријски (у Сибиру), о коме је речено; Асгард Согдијски, који се налазио у Малој Азији (В. Шчербаков сматра да је то град Ниса), у Согдијани, јединственој држави која је пружила достојан отпор војскама Александра Македноског; Асгард Свејски, који се налазио на територији Скандинавије. После великог пожара, у коме је тај Асгард изгорео, на његовом месту изграђен је нови град који је добио назив Упсала. Велики Храм Инглије – Храм Праогња.

О том Великом Храму сачувано је сећање и у другом светом предању „Саге о Инглинзима“ које се чува на Исланду, а ево шта оно каже: „Држава у Азији (Асија), источно од Танаквисља назива се земљом или пребивалиштем Аса, а њена престоница се називала Асгард. Тамо је управљао онај који се звао Один. Тамо је био Велики Храм…“ (Сага о Инглинзима, текст II.). Окупљали су се и долазили, и око Вајтмане поседали у редовима, и много дана су Богове славили….Вајтмана – Летећа небеска кочија, којом су Богови и људи путовали између Земаља (светова). Постојале су и Вајтмаре – велике Небеске кочије, које су у себи могле да носе и до 144 Вајтмана. У Рамајани, коју чувају становници Индије, Вајтмане се називају Вимане, а та разлика у изговору се појавила приликом превода са Х’Аријског на Санкрт.

Описи различитих летећих објеката – „Вимана“ – срећу се не само у Рамајани, него и у Рг-веди (II миленијум п. н.е.), и у другим делима која су до нас дошла из дубоке древности. У Рг-веди страшни Бог Индра кретао се у ваздушном броду, док је водио борбу против демона, уништавајући градове својим страшним оружјем.

Летећи апарати Древних описивали су се као „метеори окружени моћним облаком“, као „пламен у летњој ноћи“, или као „комета на небу“. Наводе се четири типа летећих апарата – „Рукма Вимана“, „Сундара Вимана“, „Трипура Вимана“ и „Шакуна Вимана“. Рукма Вимана и Сундара Вимана имају облик конуса.

Рукма Вимана је описан као летећи апарат са три једра и покретачем у најнижем делу. На другом „спрату“ биле су кабине за путнике. „Сундара Вимана“ у многоме личи на „Рукма Вимана“, али за разлику од ње има углађенији облик. „Трипура Вимана“ је већи брод.

Осим тога, тај апарат је вишенаменски – може да се употреби и за ваздушна и за подводна путовања. Саопштења о летећим бродовима Древне Индије заслужују посебну пажњу. Поред поменутих Вимана, тамо су вероватно постојале и друге „ваздушне кочије“ – „агнихотре“.

Судећи по корену те речи, „агни“ – (огањ), лет агнихотре био је праћен ватреним експлозијама или избацивањем пламена. Древни извори говоре да су постојали летећи бродови за путовања у пределе „сурја мандале“ и „накшатра мандале“. Какви су то предели? Сурја на санскрту и савременом хиндију значи Сунце, а мандала – сфера, област, накшатре – то су звезде. Не указује ли то на летове у унутарашњост Сунчевог система и на међузвездана путовања?

Треба напоменути дубоку убеђеност древних Индијаца у постојање мноштва „других светова и пространстава“ насељених савршеним бићима, а која је нашла одраза у митовима. Неки митови излазе на видело колико год их уништавали, затрпавали, лагали…њихова Светлост је ту да нам широм отвори слепљене очи, да упијемо и схватимо Божји знак јер је Човек створен да буде Бог а све је урадио да буде смртан…