Фотографија која изазива питања: Сусрет Џефрија Епштајна и папе Јована Павла II
Фотографија на којој се Џефри Епштајн рукује са папом Јованом Павлом II није безазлен куриозитет, нити пуки „ухваћени тренутак“. Управо зато изазива нелагоду.
Не зато што доказује неку завјеру, већ зато што отвара питање како моћ функционише када се сусретне са институцијом која се често представља као морални ауторитет изнад политике, финансија и друштвених мрежа.
Ватикан се брани тврдњом да је све било случајно и да за посјету није знао, јер се радило о јавној аудијенцији. Наводи се да у архиви не постоји ниједна фотографија тог сусрета. Ипак, поставља се питање логике таквог објашњења.
Полазна тачка је оно што се не може оспорити: Епштајн није могао доћи у простор у којем се папа рукује са посјетиоцима без икакве провјере. Ватикан није стадион треће лиге, нити је папа личност којој се може прићи спонтано, без икаквог протокола, ма колико аудијенција била јавна.
Приступ унутрашњим просторима, посебно онима у којима долази до личног контакта, увијек се одвија у оквиру организованог система. Неко је Епштајна морао укључити у тај систем. То не мора значити да га је папа лично позвао, али значи да је био дио мреже која има легитиман пролаз кроз врата.
У тој мрежи кључна фигура, према неким тумачењима, није био Епштајн већ Гислејн Максвел. Иза њеног имена стоји и име њеног оца Роберта Максвела, личности која је била повезивана са великим финансијским и политичким аферама, укључујући и аферу око банке Banco Ambrosiano, једног од највећих финансијских скандала у којем се помињао и Ватикан.
Та афера није мит, већ историјски документована чињеница која је Ватикану нанијела значајну финансијску и репутациону штету. Иако се често говори да је то „стара рана“, институције могу архивирати проблеме, али мреже људи, интереса и утицаја не нестају административном одлуком.
Презиме Максвел у ватиканским финансијским и дипломатским круговима није било непознато. Због тога је тешко повјеровати да се његова кћерка у тим круговима појављивала потпуно без контекста и насљеђа које то презиме носи.
У читавој причи Епштајн се појављује као споредна, али индикативна фигура. Нема доказа да је Ватикан имао посебан интерес за њега, али постоји разлог да се постави питање да ли је систем био слијеп за оно што је он представљао. У тренутку сусрета још није био јавно компромитован, али се већ кретао у кругу изузетно богатих и утицајних људи, гдје приступ често не зависи од личних докумената већ од препоруке.
Најпроблематичнији дио цијеле приче није то што не знамо тачан датум сусрета или име особе која га је организовала. Већи проблем је питање да ли је систем уопште имао механизам или вољу да се запита ко заправо пролази кроз његова врата.
Фотографија је остала једини траг, и то изван званичних архива, као да сама по себи представља сметњу службеном наративу. Да је Епштајн био потпуно безначајан, фотографија вјероватно не би изазивала толико објашњења. А да је био важан, трагова би било више.
Овдје се не ради о доказивању да је папа знао ко је Епштајн, нити о тврдњи да је Ватикан свјесно штитио криминалца. Ријеч је о нечему приземнијем, али можда опаснијем: о континуитету елита које преживљавају афере, о систему који опрашта властитим мрежама и о институцијама које су спремне да забораве непријатне контексте чим се формално затворе.
У том оквиру, појава Епштајна није нужно случајна, већ се може посматрати као дио ширег обрасца функционисања моћи.
Могуће је да ће се у будућности појавити документи који ће ову причу додатно расвијетлити. Могуће је и да се то никада неће догодити. Али већ сада је јасно да свести читав догађај на „јавну аудијенцију“ и „случајну фотографију“ више говори о нашој потреби да вјерујемо у уређен свијет него о начину на који моћ у стварности функционише.
Ако се једног дана покаже да иза те фотографије стоји више него што данас можемо доказати, изненађени могу бити само они који су свјесно одбијали да се запитају како се врата уопште отварају.
