ПИШЕ: Влајко Чукић
Вриједно је поменути: Последњи комуниста на власти у Југославији, који није издао социјалистичко-комунистичку идеју и идеју бораца палих за слободу Југославије, био је СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ. То је био комуниста којем ни у једном тренутку није пало на памет да укине тадашње постојање вишепартијског система, нити да забрани слободно дјеловање свим вјерским заједницама, те би се могло рећи и ово:
Слободан Милошевић је претеча система који је касније успоставио Владимир Путин у Русији.
По природи харизматичан човјек, спреман да саслуша и обичног човјека, па и онога са којим се не дијели исто мишљење, био је спреман да свечано заказани ручак замијени са сједењем за невјероватно скромнијим оброком (из ташне извађеним) са радницима или групом грађана која би код њега непредвиђено дошла.
Поштовали су га људи свих нација, а широм СФРЈ орила се пјесма:
„Ко то синоћ, ко то синоћ, кроз Тополу прође,
Чини ми се, чини ми се – да је Карађорђе!
Није Ђорђе, није Ђорђе – не може да дође,
Он је Слобу, он је Слобу – послао народу!“
Незадовољство српског народа због уставних промјена 1974. године, којег је писао Едвард Кардељ, уз свесрдну подршку Јосипа Броза и других разбијача СФРЈ, којим су све републике и двије покрајине у Југославији добиле статус држава, код Срба је изазивало жалопојку: „Ој, Србијо, из три дела – кад ћеш опет бити цела ?“
Тај својеврсни монструм Устав биће исправљен у првој половини 1988. године, када је Скупштина САП Косова и Метохије, под предсједништвом Вукашина Јокановића, прогласила нови Устав. Тиме је Србија постала јединствена република са двије покрајине, које нису имале обиљежја државности ни права на самоопредјељење, док је све друго остало исто.
Слободан Милошевић је био комуниста без трунке национализма у себи. То ће показати и данa 24. априла 1987. године, када је, иако изреволтиран поступцима шиптарских националиста, у случају полиције према голорукoм народу, само изашао на терасу и рекао:
„Вас не смије нико да бије.“
Затим се вратио у салу и мирно слушао око осамдесет говорника из цијеле Покрајине. На скупу су говорили и Албанци, попут Азеа Власија и Даута Богујевција.
У зору, сљедећег дана, након што је пажљиво саслушао све говорнике, говорио је и Милошевић. Између осталог рекао је:
„Нити хоћемо, нити можемо да људе дијелимо на Србе и Албанце, већ треба да направимо разграничавање на поштене и напредне, који се боре за братство и јединство и националну равноправност, и на контрареволуционаре и националисте с друге стране.
Ако тога нема, другови и другарице, не стварамо и не јачамо ни Космет, ни остале дјелове Србије, ни Југославију. Наш циљ је да се изађе из стања мржње, нетрпељивости и неповјерења. Људи не живе на Космету зато да би мрзјели. И зато прво у вези с тим циљем желим да вам кажем, другови, јесте да сви треба да останете овде. Ово је ваша земља. Овде су ваше куће, њиве и баште, радње и фабрике. Не треба, ваљда, напустити своју земљу, јер се у њој тешко живи. Није никада било лако живјети. Истински дух српског и црногорског народа не уступа пред препрекама.
Треба да останете овде и због предака и због потомака. Претке бисте обрукали, а потомке разочарали. Али ја вам не предлажем да стојите трпећи, издржавајући и подносећи све што вас не задовољава. Напротив! Треба да га мијењате, заједно са свим прогресивним људима овде, у Србији и Југославији. Сва су питања на дневном реду: и право, и слобода, и култура, и језик, и писмо — од медија до уставних норми, од обданишта до судова. У тој шуми тешких проблема, нису довољни само брига и огорчење поштених људи Космета, Србије и Југославије...“
Из овог кратког извода, као и при другим говорима, не осјећа се ни трунка мржње. Иако су тада чињени велики злочини — силовања, пребијања, паљења кућа и имовине, чак и убиства — Милошевић ни у једном тренутку не подстиче на освету, већ позива на разум и јединство.
Залагао се за очување Срба у свим дјеловима државе Југославије у којима су живјели, што значи — залагао се за очување Југославије. Његова опаска да „треба да живе у једној држави“ односила се управо на ту државу. Крајње је злонамјерно тумачити да је Милошевић тиме тежио стварању „велике Србије“.
Западно мишљење о Милошевићу мијењано је по потреби. Када је потписивао споразуме са Билом Клинтоном 1995. године, „Њујорк Тајмс“ га је представљао фактором мира, а чак га проглашавао и за личност године у свијету и предлаган је управо из САД за Нобелову награду за мир. Када је наставио да снажно, како је једино и могао - брани државне и националне српске интересе у оквиру Југославије, проглашен је за „балканског касапина“, „црвену опасност“, „Хитлера на Балкану“.
О Србима се, послије Првог свјетског рата, писало као о херојском народу. Одједном, они постају „најгори народ на свијету“, нарочито у очима аустријских и „прогресивних“ словеначких и хрватских кругова.
Све се то чинило у циљу дробљења Југославије, разбијања Србије и Црне Горе, одвајања Косова и Метохије од Србије, и коришћења рудног богатства за изградњу НАТО базе.
То је на крају и постигнуто, уз помоћ домаћих издајника, 24. марта 1999. године.
На власт у Србији дошли су противници политике Слободана Милошевића. Он је, на превару, ухапшен и 28. јуна 2001. године — на Видовдан — изручен Хашком трибуналу. Поступак који је водио Зоран Ђинђић против Слободана Милошевића подсјећа на поступак турског вазала Милоша Обреновића према Карађорђу Петровићу.
Смрт Слободана Милошевића у затвору у Хагу 11. марта 2006. године ожалостила је многе, нарочито Србе. Изражавање саучешћа било је масовно — од људи из свих крајева Југославије. У новинама, у поезији, у пјесмама, ширила се једна порука:
„Збогом, хашки надхероју!“
По одлуци власти велеиздајничког ДОС-а, није могао бити сахрањен у Алеји великана. Сахрањен је у дворишту породичне куће у Пожаревцу.
Његову политику, иако не идеализовану, најбоље илуструје један догађај са вишенационалног скупа људи са Косова и Метохије. Тада су, осим поштеног Албанца Рахмана Морине и Недељка Шиповца из Војводине, присуствовали људи свих нација. Буквално су гурали једни друге да дођу до Милошевића — и Срби и они који су се изјашњавали као Црногорци, али и Албанци, Муслимани, Хрвати, Горанци — да га дотакну, поздраве, загрле, чак и пољубе.
Аутор ових редова био је живи свједок тог догађаја.
Као што је некада 120.000 Египћана у вријеме владавине Милошевића тражило да њихова дјеца уче школу на српском, а не на албанском језику, тако нека и у овом тексту остане намјера да се, упркос циљаном бацању прашине на на лик и дјело ове по свему позитивне историјске личности, напише нешто лијепо, велико, нешто што ће остати као истина о Милошевићу.
Жаљење за њим не исказује нико из подземља, већ поштени људи који су у Милошевићу препознавали не само државника, већ и човјека, и надасве – родољуба.
Остаје за жаљење аутору што у овом осврту није дао шири осврт на оно што је из личног искуства имао да каже о Слободану Милошевићу, а нарочито из непосредних сусрета са ЊИМ, што је у значајној мјери остало у биљешкама роковника остаљених на чување „пријатељу“ у Приштини након што је присилно напустио Косово и Метохију јуна 1999. године.
