Љекаре и конобаре увозимо, наши одлазе: Шта Црна Гора мора промијенити да би била премијум дестинација
Кордић препознала велику шансу: Црна Гора има море, климу, Игало и изузетан положај, али прије елитног здравственог туризма мора ријешити недостатак љекара, радника и огроман јаз између цијене и квалитета услуге
.................
Порука министарке туризма Симониде Кордић са Глобалне конференције о здравственом туризму у Јеревану могла би бити много значајнија од још једног наступа црногорског званичника на међународном скупу.
Кордић је, заправо, указала на један од праваца у којем би Црна Гора могла да тражи будућност свог туризма: мање опсесије бројем гостију у јулу и августу, а више квалитета, здравља, рехабилитације, превенције, велнеса и гостију који долазе током читаве године.
„Људи данас путују не само ради лијечења, већ и ради превенције, рехабилитације, опоравка и бољег квалитета живота. У здравственом туризму не можемо се ослонити само на један сегмент – потребно је повезати медицинску услугу, смјештај, природу, wellness, гастрономију и цјелокупно искуство госта“, казала је Кордић у Јеревану.
Управо у тој реченици можда се налази формула која Црној Гори годинама недостаје.
Јер Црна Гора има нешто што многе веће државе немају - малу територију, релативно мало становника, изузетно разноврсну природу, море, планине, језера, медитеранску климу, традицију здравственог туризма и географску близину великих европских тржишта.
То је комбинација која се може претворити у изузетно скуп и квалитетан туристички производ.
Али само под једним условом – да држава престане да мисли да су море, сунце и лијеп хотел сами по себи довољни.
Игало доказује да прича није утопија
Најјачи аргумент Кордић је Институт „Др Симо Милошевић“ у Игалу.
Ове године обиљежено је чак 50 година организованог лијечења и рехабилитације норвешких пацијената у Игалу. Прва организована група стигла је у фебруару 1976. године, а кроз програм су током пет деценија прошле хиљаде норвешких пацијената.
Модел је спајао медицинску терапију, балнеологију, климатотерапију, кинезитерапију и едукацију пацијената. Норвешка искуства указивала су и на шире користи – бољу покретљивост пацијената, мање одсуствовања са посла и могућност дужег останка у радном односу.
То је важно јер показује да Црна Гора здравствени туризам не мора да измишља. Она га је имала прије пола вијека. Задатак је да га модернизује и прошири.
Кордић је зато с правом указала да Игало већ има оно што се данас у свијету продаје као интегрисани здравствени производ: медицинску рехабилитацију, минералну воду, љековито блато, медитеранску климу, смјештај, храну и природни амбијент. Али, свакако, Игало не би требало да остане усамљено острво.
Зашто је управо Приморје огромна шанса?
Бројке показују колико је црногорски туризам концентрисан на обалу. Од укупно 15,37 милиона туристичких ноћења у Црној Гори током 2025. године, чак 92,6 одсто остварено је у приморским мјестима. У индивидуалном смјештају концентрација је још већа – чак 94,8 одсто ноћења остварено је на приморју.
То значи да инфраструктура већ постоји.
Од Херцег Новог, преко Котора, Тивта, Будве и Бара до Улциња постоје хиљаде хотелских соба и апартмана, ресторани, марине, аеродроми у непосредној близини, приватне здравствене установе, спортски и рекреативни садржаји.
Проблем је што је огроман дио тог капитала и даље везан за неколико љетњих мјесеци.
Здравствени туризам ту мијења читаву рачуницу.
Човјек који долази на рехабилитацију, стоматолошки захват, превентивни преглед, физикалну терапију, програм смањења тјелесне тежине, спортски опоравак или програм здравог старења не мора да долази 15. јула.
Може да дође 15. новембра или 15. марта.
У новембру 2025. Црна Гора је у колективном смјештају имала свега 115.568 ноћења, док су љетњи мјесеци вишеструко јачи.
Зато здравствени туризам није само још једна туристичка грана. Он је потенцијални одговор на највећи проблем црногорског туризма – сезоналност.
Али ко ће лијечити медицинске туристе ако немамо довољно љекара за становништво?
Ту долазимо до највећег парадокса читаве приче. Црна Гора жели да доводи странце на лијечење, рехабилитацију и превенцију, док истовремено њеном здравственом систему недостаје љекара.
Према истраживању Центра за истраживачко новинарство Црне Горе, у домовима здравља просјечно недостаје око 20 одсто љекарског кадра предвиђеног систематизацијом.
А ситуација на приморју је посебно занимљива. У Бару и Улцињу недостаје око 26 одсто предвиђених доктора, док Будва и Херцег Нови такође имају изнадпросјечан мањак. У Бару, према истом истраживању, недостају четири педијатра, а у Улцињу ради само један од три предвиђена педијатра.
Крајем 2025. проблем је био толико изражен да је због недостатка љекара у хитној помоћи организован посебан састанак за Котор и Херцег Нови.
И сама Влада је практично признала структурни недостатак кадра. Тако су у новембру 2025. олакшани услови за запошљавање страних здравствених радника, а Министарство здравља је образложило да се систем суочава са недостатком квалификованог кадра, посебно у појединим специјалностима.
Љекари из Србије и региона одавн одавно попуњавају празнине
Страни љекари зато већ нијесу изузетак у црногорском здравству.
Раније јавно изнесени подаци Љекарске коморе говорили су, између осталог, о десетинама љекара из Србије и 20 из Босне и Херцеговине са привременим боравком, уз љекаре из Русије, Бјелорусије и других земаља, претежно ангажоване у приватној пракси. Новији подаци показују да структура постаје још "интернационалнија", са већим бројем љекара из Русије, Украјине и Турске.
У Дому здравља Будва је крајем 2025. радило шест страних љекара – један из Србије, један из БиХ и четири из Русије. Министарство здравља је тада навело и да је више од 50 страних доктора добило дозволе за стални боравак ради рада на пословима од интереса за државу.
Чињеница је да су љекари из Србије и региона годинама важан дио кадровске попуне црногорског здравства, уз све већи прилив доктора из других земаља. И, дакако, то није нужно слабост. Напротив, мала земља која жели да развија врхунску медицину мора бити отворена за врхунске стручњаке из Београда, Новог Сада, Загреба, Љубљане, Москве, Беча или било ког другог центра.
Проблем настаје ако се увозом љекара само гасе пожари, умјесто да се паралелно гради сопствени кадровски систем.
Не може здравствени туризам без здравства
То је можда најважнија ствар коју држава мора разумјети.
Не може се направити луксузни пакет од 3.000 или 5.000 евра за страног пацијента, а да становник Бара, Будве или Улциња истовремено мјесецима чека специјалисту.
Здравствени туризам мора бити надоградња доброг здравственог система, а не његова замјена.
Новац који доносе страни пацијенти може, ако се систем добро постави, помоћи да се купује опрема, запошљавају додатни љекари, привлаче специјалисти и развијају услуге које ће користити и грађани Црне Горе. Тада добијају сви.
У супротном бисмо могли добити парадокс у којем странац има врхунску медицинску услугу поред мора, а становник истог града нема педијатра.
Црногорска бољка - или прескупо или недовољно добро
Постоји још један проблем који далеко превазилази здравство. Црногорско приморје годинама тражи своју златну средину између цијене и квалитета.
На једној страни имамо ексклузивне хотеле, марине, ресторане и некретнине намијењене веома платежно способној клијентели.
На другој страни остаје огроман сегмент понуде који покушава да конкурише нижом цијеном, али често уз квалитет услуге који не одговара ни цијени ни амбицији Црне Горе да буде озбиљна медитеранска дестинација.
Недостаје снажан средњи и виши средњи сегмент. А то је пристојна цијена – беспрекорна чистоћа – професионалан конобар – добра храна – уређена плажа – сигуран паркинг – доступан љекар – љубазна услуга – јасан рачун. Е, то је туристички производ. Не само море.
Кад црногорски конобар иде да ради у Хрватску, систем шаље упозорење
Проблем кадрова у туризму можда најбоље показује апсурд који се годинама понавља.
Црна Гора увози раднике за сопствену туристичку сезону, док дио њених искусних радника одлази у Хрватску и друге земље због већих зарада, дуже сезоне и бољих услова.
Према процјенама објављеним пред сезону 2026, црногорском туризму недостајало је до 25.000 радника. Саговорник јавног сервиса који већ 11 година ради у Хрватској као једну од главних предности навео је боље услове и чињеницу да ради седам мјесеци, док пет мјесеци има ван сезоне.
Годину раније процјена је била око 20.000 потребних сезонских радника, од чега само Будви најмање 8.000.
У Херцег Новом су угоститељи већ 2025. говорили да због недостатка домаћих и регионалних радника разматрају ангажовање радника са Филипина, из Мексика и других удаљених земаља.
свакако да страни радник није проблем и може бити изузетно добар радник. Проблем је ако земља која живи од туризма не може да задржи сопственог обученог конобара, кувара, рецепционера или собарицу. Јер, ваљда је јасно, врхунски туризам не праве мермер и базен.
Праве га, дакле, људи.
Може ли Црна Гора бити својеврсни „Монте Карло“ Јадрана?
Не у буквалном смислу, нити би требало копирати Монако.
Али аналогија има смисла у једном другом погледу.
Црна Гора је мала земља. Управо зато не мора да побиједи Шпанију, Турску, Грчку или Италију у броју туриста. Нити може.
Може, међутим, да покуша да буде мала, уређена, сигурна, лако доступна и висококвалитетна медитеранска дестинација у којој се на веома малом простору спајају море, планина, медицина, рехабилитација, велнес, гастрономија, спорт, наутика и културно насљеђе.
То је реалнија верзија „Монте Карла“. Не милиони јефтиних ноћења, већ већа вриједност сваког госта. Не трка ко ће поставити више лежаљки, већ ко ће понудити боље искуство.
Не три мјесеца хаоса и девет мјесеци тишине, него економија која функционише током већег дијела године.
Бар има посебан простор у тој причи
И Бар би у таквој стратегији могао да добије много више него у класичном моделу масовног љетњег туризма.
Град има море, огромно залеђе, Румију, Скадарско језеро, маслињаке, Стару маслину, Стари Бар, Црмницу, винограде, гастрономију и саобраћајну повезаност.
Уколико се томе додају квалитетни медицински и дијагностички центри, физикална медицина, спортска медицина, стоматологија, превентивни прегледи, програми опоравка и здраве исхране, добија се производ који може да траје 12 мјесеци.
Туриста тада не долази само да се окупа. Долази на седам, десет или четрнаест дана са конкретним програмом. А уз њега често долази партнер или породица.
То значи хотел, ресторан, излет, локални производ, такси, рентакар, винарију, маслинаре и читав ланац локалне економије.
Држава мора да изабере шта жели
Зато је порука Симониде Кордић из Јеревана вриједна пажње.
Али да би постала државна политика, иза ње морају истовремено стати туризам, здравство, образовање, локалне самоуправе и приватни сектор.
Потребни су специјалисти, медицинске сестре, физиотерапеути, стоматолози, нутриционисти, хотелски радници, кувари, конобари и људи који говоре стране језике.
Потребни су и међународни стандарди, јасна контрола квалитета и строга провјера лиценци и професионалне биографије сваког љекара који долази из иностранства. Посљедња истраживања указују да сарадња са медицинским коморама земаља бивше Југославије омогућава релативно брзу провјеру лиценци, док је са неким удаљенијим државама тај механизам знатно компликованији.
И прије свега, потребно је задржати сопствене људе.
Ако добар љекар, физиотерапеут, кувар или конобар може пристојно да живи од свог рада у Херцег Новом, Бару, Будви, Котору, Тивту или Улцињу, мања је вјероватноћа да ће отићи.
Тек тада можемо говорити о врхунској услузи.
Кордић је препознала правац – сада га треба претворити у стратегију
Црна Гора заиста има потенцијал о којем је министарка говорила. Можда чак и већи него што на први поглед изгледа.
Пола вијека искуства Игала са Норвежанима доказује да странци из богатих европских земаља могу организовано долазити у Црну Гору управо због здравља.
Море и клима су ту. Хотели су ту. Аеродроми су близу. Природа је ту. Медицинска традиција постоји. Али недостаје оно најтеже – систем који ће све то повезати у производ чији квалитет одговара цијени.
Црна Гора не треба да тежи томе да буде најјефтинија дестинација на Медитерану. Са својом величином и ограниченим простором то вјероватно није ни рационално.
Али не може ни да наплаћује премијум цијене за просјечну или лошу услугу.
Између те двије крајности налази се простор који годинама није довољно искоришћен - доступан, уређен и квалитетан туризам више категорије, са здрављем и квалитетом живота као једним од главних производа.
Ако држава то препозна на начин на који је Кордић препознала потенцијал здравственог туризма, ако сачува Игало, привуче и задржи добре љекаре, обучи и добро плати туристичке раднике и подигне стандард услуге дуж читавог Приморја, онда прича о Црној Гори као малој, престижној медитеранској дестинацији више не мора звучати претенциозно.
Највећи ресурс Црне Горе није број кревета које може да напуни у августу, већ количина квалитета коју може да понуди на тако малом и изузетно разноврсном простору.
Управо ту би могла да буде будућност црногорског туризма.
Д.Обрадовић
Фото: (Медиа биро)
