Потпуно незапажено у јавности је протекао јубилеј - 50 година од одржавања чувеног Барског конгреса на којем је 1974. године требало да буде обновљен рад Комунистичке партије Југославије и "збачен" Јосип Броз и његова, испоставиће се касније, погубна политика и идеологија која у суштини није била ни комунистичка ни социјалистичка.
Наиме, у драматичним годинама спора са Стаљином, у вријеме Информбироа, југословенски емигранти пребјегли за Совјетски Савез, којих је, према свим процјенама, било око 3.500, представљали су “здраве снаге” и једине “праве марксисте – лењинисте”. Према плановима Москве, требало је да они постану језгро нове Комунистичке партије Југославије. Њихова улога је била у организовању антититовске пропаганде у штампи, а посебно преко радио-станица које су биле лоциране у Мађарској, Румунији, Бугарској и Албанији.
У Москви је излазио лист За социјалистичку Југославију, гласило Савеза југословенских патриота за ослобођење испод фашистичког јарма клике Тито-Ранковић и империјалистичког ропства.
На Уралу је чак основан југословенски ваздухопловни пук, који су почетком педесетих година премјестили у Москву како би био при руци у случају напада на Југославију. Када је Стаљин умро, представници ових емиграната су на његов ковчег положили венац с натписом: “Највећем пријатељу и заштитнику народа Југославије.”
После 1954. године, и зближавања између Тита и Хрушчова, формално су распустили све њихове организације и укинули радио-станице и листове. А конвенцијом између двеју влада, информбироовцима је гарантована амнестија уколико одлуче да се врате у земљу. Отприлике њих 1.300 искористило је ту могућност, а остали су прихватили совјетско држављанство.
Ови нови грађани СССР у жижу јавности долазили су оног тренутку када су се односи између Београда и Москве налазили у кризним ситуацијама. Тако су, рецимо, 1959. упутили антититовску посланицу XXI ванредном конгресу КПСС, која је увршћена у службене документе. Ове акције углавном су предводили Милета Перовић и Владо Дапчевић.
У првој половини седамдесетих година прошлог вijека, Јосип Броз гласно изјављује да Совјетски Савез ни на који начин не угрожава Југославију и често упозорава Запад да престане да плаши Југославију претњама са Истока. Са Брежњевом се договара да бродови Црноморске ратне флоте, која је све присутнија на Средоземном мору, користе неке базе на јадранској обали, под изговором да се налазе на ремонту, подсјетиле су раније "Вечерње новости".
И баш некако у то време, 6. и 7. априла 1974. у Бару, окупљају се делегати из 13 илегалних информбироовских организација из земље. Овај свој скуп, одржан у кући професора историје из Приштине др Бранислава Бошковића, назвали су Пети конгрес КП Југославије. Зашто пети, образложио је домаћин др Бошковић: “Зато што је рад КПЈ до Петог конгреса 1948. био углавном прихватљив. А онда је на Петом конгресу Јосип Броз извршио државни удар и завео режим личне власти.”
Комнен Јововић, Бранислав Бошковић, Бранко Драговић, Миладин Томовић, Радан Томовић, Момчило Јокић, Драго Стаматовић, Чедомир Јаснић, Раденко Бјелановић, Драгољуб Симоновић, Александар Пипер и Миљан Бабовић суспендују СКЈ и бирају Централни комитет, Политбиро, Надзорну и Ревизиону комисију. За генералног секретара именован је стари информбироовац Милета Перовић.
Координациони одбор за оснивање нове КПЈ формиран је још 1971., а потом су постепено организоване пећка, приштинска, новосадска, београдска, бањалучка, тузланска и барска ћелија. Виђенији чланови НКПЈ били су Милета Перовић, Момчило Јокић, Комнен Јововић, Слободан Лазић, Бранко Бошковић, Ђорђе Бикицки, Ђура Шарги… Одлучили су да се Конгрес одржи на дан напада Њемачке на Југославију.
Како документа говоре, Служба државне безбједности је имала свог човјека у такозваној кијевској групи. Он дојављује да из Москве креће дипломатски аутомобил у којем је пропагандни материјал за “ново руководство нове партије”. Успут им напомиње да летке и осталу “грађу” преноси син совјетског дипломате из амбасаде у Београду. Служба, у близини мађарске границе, инсценира саобраћајни удес, и у гепеку аутомобила са дипломатским таблицама проналази компромитујући материјал.
И већ почетком маја почињу хапшења. Најприје су лишени слободе учесници скупа у Бару и двадесет њихових најближих сарадника. Касније је приведено више стотина симпатизера и присталица широм Југославије. Суђено им је током 1974, највише пред судовима у Пећи, Титограду, Београду, Новом Саду и Бањалуци.
Историчар Срђан Цветковић тврди да су у првом налету осуђене 54 особе. Кажњени су вишегодишњом робијом, у распону од пет до 15 година затвора. У најбројнијој, Пећкој групи, двадесет двије особе добиле су релативно благе казне, осим Бранка Бошковића, кажњеног са 13, и Комнена Јововића, осуђеног на 14 година затвора због оптужбе да је био главни представник за контакте са ИБ емигрантима. Шесторица су ослобођена, а седморици су казне убрзо ублажене. Новосадској групи су изречене строже казне – од њих 11, више од половине добило је казне од 11 до 13 година затвора и нико није предложен за помиловање, подјсетиле су "Вечерње новости".
Пажљиви хроничар тог времена, писао је исти лист, може да уочи да је, осим суђења “неоибеовцима”, до краја те 1974. године дошло и до чистке у појединим друштвено-политичким организацијама, државним и културним установама. На удару су били интелектуалци, студенти, партијски руководиоци, припадници елите.
Некако у то вријеме, Јуриј Андропов, шеф КГБ, а потоњи генерални секретар Комунистичке партије Совјетског Савеза и предсједник совјетске владе, послао је преко совјетског дипломате поруку Добрици Ћосићу да му се из Титове околине прети ликвидацијом. Уз ту поруку великом писцу, издиктирани су савјети како би требало да се чува. Иначе, Ћосић и Андропов су се срели први пут у Будимпешти 1954. године, за вријеме мађарске кризе, гдје је будући совјетски лидер био амбасадор, а онда 1952. у Москви, када су утемељили своје познанство.
Сви ови процеси вођени су далеко од очију јавности. Тек када је “Вашингтон пост” половином септембра открио детаље о конгресу у Бару, Тито је приликом посете челичани у Јесеницама споменуо завјеру против СКЈ. И, као што се може претпоставити, наредних дана медији су били пуни чланака о информбироовским емигрантима, уз тврдње да их је било 725, већином српске и црногорске националности.
Међутим, видљиво је да међу осуђенима нису били њихови лидери: “нови” генерални секретар Милета Перовић и Владо Дапчевић, доказани и проверени информбироовац.
Милета Перовић, убрзо после одласка са Голог отока, заједно са Владом Дапчевићем и још 15 истомишљеника, бјежи у Албанију, одакле 1962. прелази у СССР, гдје се стално настањује. Крајем шездесетих и почетком седамдесетих, формира партијску ћелију, организује живу политичку активност у Кијеву, контактира са ибеовцима у Чехословачкој и Француској.
Послије Барског конгреса октобра 1975, напушта СССР и живи у Француској, Бугарској, Шведској, Финској, Великој Британији и Израелу, где добија и држављанство. Свуда ступа у контакт са емиграцијом различитих опредјељења покушавајући да омасови партију. Киднапован је из Италије почетком 1977. Тај посао су обавили италијански мафијаши, уз надокнаду од 150.000 марака, за југословенску тајну службу. А читавом операцијом руководила је Света Кунц, оперативац словеначког СДБ.
Милета Перовић је, везан у аутомобилу, на државној међи код Нове Горице, пребачен у Југославију, гдје је, по званичном извештају полиције, и ухапшен. Из Словеније је пребачен специјалним авионом у Београд, у пратњи Н. Николића, начелника у СДБ Југославије. На суђењу је одбијен захтјев одбране да се званично утврди кад је, гдје и како окривљени лишен слободе, као и чињеницу да је Перовић израелски држављанин.
Владо Дапчевић, рођени брат прослављеног партизанског команданта Пека Дапчевића, као и Перовић, по изласку са Голог отока бјежи за Албанију. У СССР живи у Одеси. Почетком 1965. године покушао је да оде као добровољац у Вијетнам, али су га совјетске власти спријечиле у томе. Разочаран, напушта Совјетски Савез и одлази у западну Европу. Од 1969. живи у Бриселу.
Киднапован је приликом боравка у Румунији, 1975. године. По свједочењу једног од шефова румунске обавештајне службе Јона Пачепе, који је 1977. пребјегао на америчку страну, у књизи “Црвени хоризонти”, отмица Дапчевића је организована у личном договору Тита и Чаушеског. Почетком августа 1975., у Букурешт су стигли Силвио Горенц и Драшко Јуришић са екипом оперативаца, да организују киднаповање Влада Дапчевића. У овој акцији су, према тврдњама Пачепе, учествовала шесторица из наше службе и деветорица Румуна.
У препаду који је изведен у ноћи између 8. и 9. августа у хотелу “Доробанти”, Дапчевић је онесвешћен, а освестио се тек у Централном затвору у Београду. Двојица његових пратилаца, Александар Опојевић и Ђока Стојановић, ликвидирана су. Дапчевић је осуђен на смрт, али му је казна преиначена на 20 година робије.
(Наставља се)
-200x200-rez.jpg)
