Црква на Румији је лакмус папир црногорског друштва

Часопис "Светигора" објавио је интервју са протојерејем Јованом Пламенцем, парохом барским и старешином цркве Свете Тројице на Румији, који преносимо.

Светигора: Ове године обиљежавамо 20 година од како је црква Свете Тројице на врху Румије обновљена. Оче, да кренемо од почетка. Можете ли нас подсјетити на вјековну румијску литију на Тројчиндан? 

 О. Пламенац: На врху Румије постојао је праисторијски тумул чија би горња хронолошка граница могла да се постави најкасније у период касног бронзаног или раног гвозденог доба, каже археолог Младен Загарчанин. Тумули, могиле или громиле како их локално називају, разасути су по многим узвишењима барског поморја. Они су плодови култа хероизираног покојника који је слављен крвном жртвом. Највећи је Веља могила поврх Шушања. Више њих је у Спичу, а посебно у Мркојевићима. 
Христијанизацијом локалног становништва, ова паганска светилишта попримила су хришћански карактер: сада је слављен Једнотројични Бог и Његови светитељи, приношењем бескрвне жртве. На празник Вазнесења, Спасовдан, барски римокатолици генерацијама износе камење и на малој Часној трпези на тумулу врше богослужење. На празник Пророка Илије, Илиндан, на Вељи град код Сутомора изношен је крст као и на Румију. Штовише, у литији су пјеване исте пјесме: „Крсте носе, Бога моле, Господи помилуј,/ а у Бога милост просе, Господи помилуј“.
 

У свом раду „Археолошка свједочанства о постојању хришћанског светилишта на Румији“ Загарчанин каже да је првобитна црква на Румији, са олтаром као што је онај на очуваној Вељој могили, била саграђена од неког трошног материјала. То је могла бити и нека дрвена грађевина, или дрветом ограђени простор. Касније је ту направљена црква у сувомеђи, каквих има пуно у околини. Обично су их, импровизовано, правили пастири. 
 

О цркви на Румији у 19. и 20. вијеку писало више научника, књижевника и публициста: Римокатолички свештеник Донато Фабијанић 1863. године пише да су неки пустињаци из Палестине подигли манастир на врху брда Румија; Иван Јастребов, руски научник и конзул у Скадру, Призрену и Солуну 1880. године у два наврата помиње цркву Свете Тројице на Румији;

Пјетро Балан у својој књизи одштампаној 1885. године у Ватикану пише да је краљица Јелена, жена Стефана Уроша I Немањића рестаурирала манастир на Румија; Никола Ј. Вучинић, 1889. године пише о завјетној цркви на Румији; знаменити етнолог и географ Павел Аполонович Ровински 1897. године написао је о сјећању на цркву на Румији које су сачували Арнаути; улцињски парох Јован Вујановић помиње Румијску цркву 1897. године; књижевник и публициста Томо П. Ораовац 1913. године пише о цркви Свете Тројице на Румији коју су Турци порушили...

 Како, у којем и колико дугом периоду је румијски пагански култ прерастао и хришћански немогуће је реконструистати. Није могуће утврдити ни када је настала румијска Тројчинданска литија у облику који данас познајемо. Да ли јој је крст којег је Свети Јован Владимир држао у рукама када је убијен у Преспи 1016. године прикључен или је успостављена са њим, да ли је прво ишла литија па је зато саграђена црква на врху Румије, или је прво саграђена црква па пошла литија, данас можемо само да претпостављамо. Оно што је извјесно је да она стопљена са култом мученички пострадалог Светог Јована Владимира који је распрострањен на добром дијелу Балкана: у Албанији, Сјеверној Макединији, Грчкој, Бугарској..., али је најснажнији и најживљи управо у подрумијском крају. Румијска Тројчинданска литија већ вјековима је, у ствари, срце култа Светог Јована Владимира.

Светигора: По чему је особена Тројчинданска литија на Румији?

О.Пламенац: Тројчинданска румијска литија је православни обред и има и форму и суштину православне литије било гдје у свијету. И, као било гдје у свијету, откад је кренула, прије подоста вјекова, па до данас, предводи је православни свештеник. Особена је по чињеници да је на њеном челу крст Светог Јована Владимир. Овај крст, откад је, крајем 16. вијека, у Венецији окован у сребро има облик – литијског крста. 

Крст Светог Јована Владимира чува барска породица Андровић. Андровићи су сачували предање да је овај крст код њих доспио као мираз дјевојци која се удала у њихову кућу. Учитељ Љубомир А. Булатовић 1925. године забиљежио је мркојевићко предање да је крст Светог Јована Владимира након његовог страдања остао у Крајни, и да је тек касније пренијет у Мркојевиће, након што је у Венецији окован у сребро. Забиљежио је да је крст у Мркојевићима преко 350 година, дакле данас већ преко 450 година.

У народу подрумијског краја вјековима живи сјећање на древну Румијску цркву. Смисао изношења камења на врх Румије у Тројчинданској литији је у дубокој вјери и нади овог народа да ће црква ту да се врати, да долети, како је сачувано у предању преношеном из генерације у генерацију, онда када се сабере довољно камења.

Румијска литија је у вријеме њеног настанка била сабрање само православног народа. А онда, витлани бурама освајачких похода на ове просторе, један дио њих је примио римокатолицизам, други ислам. Међутим, по угледу на своје претке и из поштовања према њима, наставили су да на Тројчиндан у Литији излазе на врх Румије. Они су, у ствари, преузели завјет својих православних предака. Па и онда када су муслимане њихове вјерске и политичке вође одвраћале од учешћа у Румијској литији, када је бивало да их „њеко мути“ како је писао Глас Црногорца поткрај 19. вијека, они нијесу престали да на Тројчиндан у православној литији иду на Румију. Црква Свете Тројице је испуњење завјета предака народа подрумијског краја три конфесије.

Муслимани и римокатолици су престали да у Тројчинданској литији иду на Румију не због обновљене Румијске цркве, како је то тридеценијски црногорски богоборни режим наметнуо јавном мњењу, јер управо да би била обновљена износили су камење на врх Румије, него зато што су им педесетих година прошлог вијека то забраниле комунистичке власти. Комунистичке власти забраниле су да у Тројчинданској литији на врх Румије излазе и православци, и муслимани, и римокатолици. 

Протојереј Павле Радуновић, чувени архијерејски намјесник барски, неколико дана прије Тројчиндана са Велишом Андровићем би отишао у Веље Микулиће. Велиша би понио крст светог Јована Владимира. Прикрили би се у Велишиној кући, гледајући како уочи празника жбирови комунистичке власти шпартају кроз село, осматрајући хоће ли се појавити поп и Андровићи. А онда, током ноћи, само њих двојица, изнијели би древни крст на врх Румије.
 

Доласком младог, двадесетогодишњег, тек рукоположеног свештеника Богића Фемића у Бар 1. августа 1972. године, отворено је ново, велико поглавље у црквеном животу овог древног града и његове околине. И удахнут је нови живот Румијској литији.
 

У цркви Светог Николе у Микулићима, на обронцима планине Румије, свештеник Богић Фемић Литургију је први пут одслужио на Духове 1975. године. Наредне године Андровићи су донијели крст Светог Јована Владимира, којег су њихови преци вјековима чували (и сачували) као највећу светињу, као живот најрођенијег. Био је то почетак обнове Румијске литије. 

У почетку, Литија је ишла до водопада на потоку Питин у Микулићима, недалеко од цркве Светог Николе, гдје је 1984. године отац Бошко, према древној традицији, обавио водоосвећење („закрстио воду“). 

Прва Литургија на врху Румије, након много времена, одслужена је на Духове 1994. године. Тада се Митрополит црногорско-приморски Амфилохије први пут испео на румијски врх, тамо гдје је 11 година касније обновљена црква Свете Тројице.

Двије године касније, 1996, митрополит Амфилохије је опет одслужио Литургију на голом румијском врху. Благосиљајући, по традицији, крстом Светог Јована Владимира све четири стране свијета, пророковао је: „Народ овог краја вјерује да ће када изнесе довољно камења на врху Румије ту долетјети црква. Мени се чини, и не варам се, да је овдје искупљено довољно камења“.

На Тројчиндан 2005. године долетјела је црква љепотица на врх Румије и осим неколицине оних који јој се и дана-данас противе и радо би је обурдали низ планину, то је био радостан догађај за Бар, али и за цијелу нашу Цркву. Можете ли се присјетити тог дана? 

Све је почело када је баранин Мило Драговић у вријеме боравка у Хиландару, у мају 2005. године, сањао цркву на Румији и свој сан испричао тамошњим монасима. Они су му рекли да од митрополита Амфилохија затражи благослов за градњу цркве од метала. 

Пројекат цркве урадио је грађевински инжењер Мијо Лекић. Он је и руководио радовима. Мило Драговић позвао га је 29. маја. Већ 8. јуна започета је изградња цркве у радионици Рајка Нешковића у Бјелишима. Урађена је за девет дана и осам ноћи! Саграђена је од челичних профила и лима. У основи је 3,5 х 2,60 метара, плус олтарски дио 60 х 120 см. У кубету је висока 3,5 метара. Преслица са крстом висока је око 5 метара. Тешка је око 3,5 тоне. На Румију је изнио хеликоптер Војске Југославије у два дијела. Први дио је монтиран 18. јуна, а други је истог дана спуштен на педесетак метара удаљености од њега. Уочи Видовдана, 27. јуна, четрдесетак углавном младића на рукама су пренијели горњи дио цркве тежак око 1,8 тона и намонтирао га на већ постављени. У међувремену су из ливнице Николаја Шувалова из Јарославља у Русији стигла звона за цркву и крстови који су по идејном рјешењу протојереја Драгана Митровића урађени у Врњачкој Бањи. У величанственом догађају са око хиљаду људи, цркву Свете Тројице на врху Румије 31. јула је освештао митрополит Амфилохије, уз саслужење владике захумско-херцеговачког Григорија. 

Од тада па до данас обновљена Румијска црква проживјела је мало лијепих дана. Таквим се могу назвати они дани у којима је у њој приношена служба Богу, када су се на Литургије у њој служене окупљали људи који су Богу приносили жртву свог труда.

Већ убрзо након освештавања цркве Свете Тројице, групица црногорских умјетника у деструктивном перформансу „Румијска бројаница“, којег је директно преносила једна црногорска телевизија, камење које је народ вјековима износио да би када га се довољно сабере ту „црква долетјела“, разбацивала је низа страну, а пропагатори оптужбе Православној цркви да је обновом Румијске цркве нарушила барски међувјерски склад, од тада па до данас, упорно, као покварена плоча, понављају: „Метална црква на Румији је крива што муслимани и римокатолици више не иду у Тројчинданској литији“... Све вријеме цркву Свете Тројице на Румији јавно најпогрдније називају. 

Хистерија напада на Румијску цркву достигла је врхунац 2018. године када смо кренули да камење које је народ вјековима износио на врх Румије за цркву у цркву уграђујемо. Црногорска Скупштина, Влада, режимски медији, тзв. невладине организације данима су пјенили. Радове смо морали да прекинемо а цркву смо једва сачували.

Претходно је, 2014. године, Скупштина Црне Горе „Култу Светог Владимира“ утврдила статус нематеријалног културног добра од националног значаја, као првом таквом у Црној Гори. То је урађено на основу „Елабората културних вриједности – Култ Светог Владимира“ који је, за вријеме од двије године, урадио стручним тим Управе за заштиту културних добара. Закључак Елабората, изведен не из чињеница него из политичког става режима, био је да је Румијска црква девастирала „Култ Светог Владимира“ и препоручена је заштитна мјера – уклањање црве. Међутим, по жалби Митрополије црногорско-приморске, 2017. године Министарство културе је поништило решење о утврђивању овог статуса због правних пропуста у поступку.

Црква Свете Тројице на Румији је лакмус папир црногорског друштва. На њој се сваки људски интерес, политички, материјални, удворички, али и етички, показао. Показао се интерес групација људи, али и појединачни. Она је тај снијег који је пао не да покрије бријег него да свака звијерка свој траг покаже.

Ова мала црква постала је надалеко чувена. О њој је расправљано и у Европском Парламенту.

Светигора: Сваку Литургију коју одслужите на врху Румије подијелите путем фотографија са свијетом. Оно што се из тих фотографија може видјети, то су та радосна лица која свједоче да је подвиг успињања дао плода и да се уз те стрмине човјек можда ипак мало љепше припреми за сусрет са Христом у Светој Литургији. Какви су Ваши утисци? 

О.Пламенац: На Румијску цркву је у двадесет година њеног живота након обнове сручена обилна људска злурадост. Али, по природном закону акције и реакције, на њој је и обиље Божије благодати.Посљедњих година у цркви Свете Тројице на Румији служим Литургију сваког мјесеца. И раније сам, четири године заредом. Бивало је да је нађемо исписану графитима „Албанија“, „УЧК“..., али и излупану камењем, одваљеног катанца. Једном смо нашли обијена врата. У цркви ништа није дирано, осим што је однијет метални крст са 4 С, који је висио у олтарској апсиди. Након неколико година нашли смо га углављеног у вратима цркве. Када је лијепо вријеме, поглед са врха Румије је као из маште.

Са једне стране је море, са друге Скадарско језеро. Чине се близу, као да би човјек до њих могао каменом добацити. Са једне стране је Ловћен, рекао би човјек на дохват руке, мало даље Дурмитор, са друге Скадар, зграде и куће му се јасно виде, и Шаско језеро. Као да управо ту врхуни красота Божије творевине. А служили смо и када је снијег, па и повелик, те јак ледени вјетар, када је температура нижа и од -10 степени и без гријања. Било лијепо вријеме, биле смрзлице или врелине, румијски ходочасници под снажним су утиском благодети хришћанског подвига. На Литургији нас је бивало и скоро сто, и само двојица, у вријеме ковида 19. На тројчинданским, наравно, далеко више.

Светигора: Цркву сте недавно и окречили и припремили за предстојећи празник и славу. Како ће изгледати овогодишњи Тројчиндан на Румији?

 О.Пламенац: Након двадесет година, на Румијској цркви је видљив рукопис екстремних климатских услова. Ових дана смо, у више наврата, изнијели подоста грађевинског материјала на Румију у уљепшали Румијску красавицу. Префарбали смо је споља, а унутра поставили изолацију и остало потребно лијепом изгледу.
 На Тројчиндан на Румији ће бити уобичајена литија, у свим њеним елементима. Након више година предводиће је, и у цркви Свете Тројице Литургију ће служити, владика. Биће то епископ диоклијски Пајсије.