Уз Дан примирја: Сјећање на Гаврила Принципа и пуцањ који је пробудио Слободу

У француском граду Компјењу, у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша, 11. новембра 1918. године, у 11 часова, потписано је примирје којим је окончан Први свјетски рат. Тај тренутак ушао је у историју као симбол тишине послије најстрашнијег сукоба који је човјечанство доживјело до тада.

Међутим, иако је оружје утихнуло, ожиљци на лицу Европе остали су дубоки. Србија је из тог рата изашла као земља највећих страдалника, али и најславнијих јунака.

Према подацима Париске мировне конференције из 1919. године, Србија је изгубила 1.247.435 људи, што је било 28 одсто укупног становништва по попису из 1914. године. Од тога је 402.435 војника погинуло или преминуло од рана и болести.

Те бројке саме по себи не могу дочарати величину жртве: повлачење преко Албаније, страдање у сметовима и планинским врлетима, васкрс на Крфу, пробој Солунског фронта и тријумфални повратак у отаџбину – све то остаје у темељима наше државе као свето сјећање.

Симболи страдања и васкрса
Амблем Дана примирја чине два симбола који говоре више од ријечи – цвијет Наталијине рамонде и трака Албанске споменице.

Наталијина рамонда, откривена у српским крајевима 1874. године, позната је као цвијет феникс, јер оживљава и кад се потпуно осуши. Зато је постала симбол васкрса српског народа, који је након најтежих страдања устао, обновио државу и вјеру у живот.

Албанска споменица, установљена 1920. године указом престолонасљедника Александра Карађорђевића, додијељена је свима који су издржали голготу повлачења преко Албаније. На њој стоји натпис:
„Својим ратним друговима Александар – за вјерност отаџбини.“

Та ријеч – вјерност – постала је синоним за све што је српски војник у себи носио: љубав, жртву, истрајност и наду.

Пуцањ који је најавио слободу
Корјени Првог свјетског рата воде до Сарајева, 28. јуна 1914. године, када је Гаврило Принцип, син сиромашног сељака из Обљаја код Грахова, пуцањем у аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда и његову супругу Софију, најавио буђење поробљених народа.

Његов чин био је слободољубиви крик једног народа који није пристајао на окупацију, неправду и понижење. Принцип је у том тренутку постао симбол отпора и храбрости, младић који је у себи носио све оно што је касније обликовало херојску епопеју српске војске.

Док су велике силе писале историју у дипломатским салонима, један млади Србин је својим метком исписао страницу која је најавила пад империја и рађање нових држава.

Гаврило Принцип остаје у историји као свјетлосна искра слободе – симбол младости која је, вођена идеалом правде и љубави према отаџбини, запалила пламен који ни вјекови не могу угасити.