Отац Јован Пламенац: Бог никога не спасава на силу – пружа нам руку, а на нама је да је прихватимо
У цркви Свете Неђеље у барском насељу Рап на празник Свете великомученица Недеље служена је Света Литургија. Свету Литургију служио је парох барски и старјешина цркве Свих Светих у Доброј Води протојереј Јован Пламенац.
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља присутним вјерницима који су испунили и цркву и порту цркве обратио се отац Јован.
Данашње Зачало говори о жени која је дошла да моли Господа да излијечи њену ћерку. И Господ отпустивши је каже јој: „О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа“ Отац Јован на почетку своје бесједе напомиње да је најважнија ствар коју Господ од нас жели вјера. Господ стално понавља те ријечи, а ми смо, каже отац Јован, то некако примили здраво за готово, и онда када одемо код Светог Василија, или се молимо, обично тражимо оно што ми хоћемо да нам буде. Најприје се молимо за здравље, али и за неке наше друге потребе желећи да нам буде онако како ми хоћемо.
„Али нисам сигуран да уопште знамо шта је вјера. Мислим да мијешамо појмове побожности и црквености са вјером. Једно је бити побожан и једно је бити црквен, али то не значи да заиста јесмо људи који су у вјери. У вјери бити значи живјети са потпуним повјерењем у Бога. Не само вјеровати да Бог постоји. Бог јесте. Свако разуман зна да Бог јесте. Треба Богу да вјерујемо.
А ако смо иоле разумни, ако вјерујемо Богу, онда чинимо заиста то што нам каже, што су записали Свети јеванђелисти, што је сачувано у предању Цркве, о чему говоре Свети оци сво вријеме. Па и ми то понављамо. Стално. И ми свештеници, и не само свештеници, него и лаици, понављамо те истине јеванђелске. Али није довољно само да их читамо, да их говоримо, да их понављамо. Морамо да их усвојимо. А ако их усвојимо, онда ћемо заиста, ако смо иоле разумни људи, да се потрудимо свим силама свога живота, да водимо живот управо по тим јеванђелским истинама.
Ми мислимо да нас је Бог спасио, рецимо, ако имамо рак, и онда се деси чудесно исцјељење. Спасио нас Бог. Или, рецимо, идемо, возимо се аутом, зима, лед, склизне ауто, доље нека провалија, и на самој ивици провалије заустави се ауто. И онда: „Господе спаси нас! Помози Господе и Пресвета Богородице. Помози Мајко Божија!“ И кажемо, спасио ме Бог. Бог нас тада није спасио, Бог нам је тада дао прилику да се спасимо. Дао нам је прилику да продужимо свој живот, и да свој живот водимо онако, како треба да га водимо.“
Отац Јован каже да је Господ спасио свете мученике и великомученике. Оне који су прертпјели велике муке свједочећи Христа и не желићи да га се одрекну. Муке које ми, једноставно, не можемо да разумијемо, нити да схватимо да је уопште могуће човјеку да их поднесе.
„Спасио их је тако, што су они, данас, сада, у јединству са Њим у вјечном животу. Ето, то је спасење. Није спасење, онда, када ми продужимо свој земаљски живот, тако што неку несрећу избјегнемо. То је прилика да будемо спасени. То је прилика да се потрудимо да будемо спасени. А ови који су свети, ти које ми славимо као свете људе, они су се спасили. То је спасење. Спасење је живот са Богом у вјечном животу. У заједници са њим.“
Господ је, наставља прота Јован, три године, колико је његово проповиједање трајало учинио многа чуда. Чинио их је да би привукао пажњу људима, не би ли повјеровали ријечима које говори. Јер ако Он то може да чини, онда су и Његове ријечи истините. А ако видимо да то јесте тако, ако повјерујемо Њему, онда ћемо, ако смо разумни, да се потрудимо да тако и учинимо, да тако поступамо у свом животу.
„Дакле, Бог није чинио чуда ради чуда. Није чинио чуда да би то било нешто велико, међутим ми смо, на жалост, од тих чуда направили нашу вјеру. И постали смо чудољубци умјесто богољубци. Ми љубимо чуда, а не самог Бога који их чини. Ето, колико та наша девијација иде дубоко и далеко.
То ми који будемо код кивота Светог Василија, често имамо прилике да видимо. Ко год долази код Светог Василија долази са том надом да ће њему да се испуни то због чего је он дошао. Многи долазе због жеље, не због потребе за спасење. Само због неке жеље и да им се испуни та жеља. И у обичном говору када споменемо Светог Василија ми устанемо и кажемо: „Слава му и милост“ . И ми од самог Светог Василија, који заиста чини чуда, који је код Бога на послушању да чини чуда, ми од њега не видимо самог Бога. Не видимо Онога, у чије име, чијим моћима он то чини. И буквално смо обожили Светог Василија, а за Бога и не знамо. И на сам спомен имена Светог Василија устанемо и кажемо Слава му и милост, а Бога хоћемо и да опсујемо. Ето тако ми водимо свој живот.“
Смисао наше вјере, каже отац Јован, је да отворимо нашу душу Богу. Богу који је свеприсутан, који је свуда над нама и који држи своју руку спасења над нама. Над сваким човјеком, било које вјере, било које боје коже, било које доби, било којег здравственог стања. Над сваким човјеком Он држи руку спасења. И само је на нама да ли ћемо ту руку да прихватимо.
„Да ли ћемо да се ухватимо за руку спасења које нам Бог нуди? Ако се у те руке ухватимо, то значи да ћемо да отворимо своју душу, да Бог може у нама да дјела.
Бог није сележија. Он није насилник. И Бог неће нашу слободу коју је нам је дао оног тренутка када нас је учовјечио, када смо постали људи, када смо зачети. Односно, када смо оплођени. Тада почиње наш живот. Неће Бог ту слободу нама да наруши. Ако би то урадио, ако би нам било које добро учинио на силу, без наше сагласности, без нашег учешћа у тој Његовој доброти, Он би био насилник, Он би ту слободу коју је нама дао нарушио и пореметио. Нарушио би свој домострој стварања човјека.
Као што Бог неће да наруши нашу слободу, ђаво не може. Као што Бог неће да нам учини добро на силу, без нашег учешћа, без нашег одобрења да хоћемо да нам Бог учини, тако ни ђаво не може ништо да нам учини ако ми нисмо сагласни са тим. А наравно, највећа лаж сотоне је да убиједи човјека да он не постоји. А постоји. Препуно је Јеванђеље тих борби са нечастивим дусима. Ту су они око нас. И они нам стално нуде те неке помисли. Ако их ми прихватимо и почнемо тако да дјеламо, ми смо упали у проблем. А то је, значи, увијек уз нашу сагласност. И разлика између нас и оних које ми славимо данас као светитеље је у томе што ми, када добијемо те помисли, ми почињемо са њима да се замајавамо и упадамо у ту причу, у ту клопку, и почињемо да дјеламо у складу са тим помислима које смо добили од нечистих сила. А шта раде свети људи? Они који су задобили Царство Небеско. Они који су спасени. Они те помисли као пинг-понг лоптице одбију. И њима као и свакоме од нас падају исте помисли. Само што их они не прихватају, и само их одбијају. И то је та разлика како ми користимо своју слободу коју смо од Бога добили. Дакле, није мудрост у томе да ми понављамо стално „Ја сам вјерник!“ И није рјешење нашег проблема у вјечном животу што ћемо стално да идемо у цркву ида постимо све постое како то треба. Није коначно рјешење ни да се причешћујемо стално. Ни да се исповиједамо. Коначно рјешење је у томе да наш живот прати покајање. Покајање и преумљење. Односно, то наше настојање, да свој живот водимо онако како пише у Светом Јеванђељу. И да тако отворимо душу своју Богу, који само чека да ми отворимо своју душу и да уђе својом љубављу и својом благодаћу у нас. И да Он у нама дјела. Као што је дјелао у Светој великомученици Недељи и многим другима који су Њега посвједочили.“, казао је на крају своје бесједа протојереј Јован Пламенац.
На крају Свете Литургије освештани су славски дарови које је у славу Господњу и част Свете великомученице Недеље, у име своје и своје породице приложио Стефан Поповић. Славу су за идућу годину преузели браћа Вељко и Душан Шћепановић.
Црква Свете Неђеље у барском насељу Рап, након реконструкције, освештана је 2000. године. Свету Литургију служио је епископ будимљански Јоаникије са свештенством. Чину освећења приуствовало је неколико стотина грађана све три конфесије, као и представници Војске Југославије, општине Бар и Ратне морнарице. Општина Бар финансирала је асфалтирање пута до цркве са 11000 њемачких марака, уз поклон у виду донације земље комшија муслиманске вјероисповјести. Скупштина Црне Горе је у обнову уложила 2650 ДЕМ, а остатак су сакупили вјерници.
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
