Завршен спортски камп "Србија те зове": Кофери пуни успомена, срца пуна Београда

Аутор: Редакција 2 Оставите коментар

Десет дана тренинга, дружења, Београда, Храма Светог Саве, сусрета са предсједником Србије, патријархом и бројних незаборавних тренутака стало је у кофере које су јутрос учесници кампа „Србија те зове“ понијели својим кућама.

Али оно најважније не може да стане у кофер. То су пријатељства, успомене и осјећај да, ма гдје живјели, постоји земља у којој нису гости.

Јутрос је у Београду и званично завршен овогодишњи спортско-едукативни камп „Србија те зове“.

Послије десет дана, 435 дјечака и дјевојчица полако се разишло на различите стране свијета. Неко према Црној Гори, неко Републици Српској, неко Њемачкој, Аустрији, Француској, Италији, Америци, Канади, Аустралији... Дјеца са Косова и Метохије вратила су се својим домовима као једини учесници кампа који су стигли са територије Србије.

Различите адресе, различити градови и државе у којима одрастају, али једна нит која их је ових десет дана спајала – Србија.

Када су 1. августа дошли у Београд, многи се међусобно нису познавали.
Јутрос су се растајали као пријатељи. И можда је управо у томе највећи успјех кампа.

Два тренинга дневно – овдје се дошло и да се озбиљно ради

Иза осмијеха, фотографија и излета стајао је озбиљан спортски рад.
Свакога дана организована су по два тренинга, а млади спортисти били су под будним оком тренера у пет спортова – фудбалу, кошарци, рукомету, одбојци и тенису.

Камп није замишљен само као љетње дружење. Његова идеја је и да Србија препозна таленат своје дјеце која одрастају ван њених граница.
Зато су тренинге пратили људи из спорта, а млади таленти имали прилику да покажу шта знају. Није мала ствар када са 12, 13, 14 или 15 година знаш да неко озбиљно посматра твој рад, таленат, дисциплину и однос према спорту.

Можда ће баш неко од ових дјечака и дјевојчица за неколико година поново доћи у Београд – али тада у дресу неког великог клуба.
А многи не крију ни највећу жељу - да једнога дана обуку дрес Србије.
То је, уосталом, порука која се могла чути и приликом отварања кампа – да би најљепши наставак ове приче био да нека од ове дјеце једног дана заиграју са грбом Србије на грудима.

Код предсједника Србије

Један од тренутака који ће сигурно дуго препричавати био је пријем код предсједника Србије Александра Вучића у Палати Србија.
„Барски портал“ је већ писао о том сусрету, посебно из угла 51 младог спортисте из Црне Горе, међу којима је било чак 13 Баранки и Барана.

Предсједник Србије тада им је поручио да чувају своје име, презиме и поријекло и да знају да су им врата Србије отворена.
Посебно је међу дјецом одјекнула његова порука да их „нигдје нико неће толико вољети“ као у њиховој Србији.

За дјецу која су рођена и одрастају стотинама, а нека и хиљадама километара далеко, такве ријечи имају посебну тежину. Јер, Србија за њих није само држава на карти. Она је језик којим говоре код куће, слава коју прослављају, прича коју су чули од дједа и бабе, дрес за који навијају и мјесто које, чак и када у њему нису рођени, осјећају као своје.

Под куполом Светог Саве
Посебан доживљај био је одлазак у Храм Светог Саве.
Учеснике кампа дочекао је патријарх српски Порфирије.
За многе од њих био је то први сусрет са једним од највећих православних храмова на свијету. Под огромном куполом Светог Саве стајала су дјеца која су у Београд дошла са различитих меридијана.
Ту спортски резултат више није био важан.
Није било битно ко боље шутира, сервира, трчи или брани.
Била су то једноставно српска дјеца окупљена на једном мјесту, пред именом Светог Саве, чија је духовна и просветитељска мисија вјековима једна од најчвршћих веза српског народа.

Од историје до будућности – EXPO 2027
А ако је Храм Светог Саве био сусрет са духовним и историјским темељима, посјета садржајима посвећеним EXPO 2027 била је поглед у будућност.
Дјеца су имала прилику да се упознају са пројектом специјализоване изложбе која ће 2027. године довести свијет у Београд и Србију.
И то је била још једна важна порука овог кампа - младима из расејања Србија није представљена само кроз прошлост и традицију, већ и као земља у којој треба да виде своју будућност.

На „Маракани“ пред пехарима првака Европе и свијета
За младе људе којима је спорт свакодневица, посјета стадиону „Рајко Митић“ имала је посебну драж.
На чувеној „Маракани“ обишли су музеј Црвене звезде.
А тамо – историја.
Пехари, фотографије, дресови и свједочанства времена када се београдски клуб попео на кров Европе, а потом и свијета.
Можда је понеко од младих фудбалера, гледајући те трофеје, бар на тренутак замислио себе како једног дана и његово име остаје записано у неком великом спортском успјеху.
А онда и друга страна београдске фудбалске приче.
На стадиону Партизана дјеца су имала прилику да осјете атмосферу праве првенствене утакмице и виде како изгледа велики фудбал са трибина једног од најпознатијих српских стадиона.
За младог спортисту тешко да постоји боља мотивација.

Од министара до муфтије – сви међу дјецом
Камп су током трајања посјећивали министри, државни функционери, људи из спорта и јавног живота, али и представници вјерских заједница.
Међу гостима је био и муфтија Јусуфспахић.
И у томе је такође било симболике - дјеца су могла да виде Србију која разговара, дочекује и окупља.
Камп су посјетили и министар спорта Зоран Гајић и министарка за бригу о породици и демографију Јелена Жарић Ковачевић, а сама држава је у организацију овог великог пројекта укључила више институција. Камп је званично отворио премијер Ђуро Мацут.

Али дјеци ће титуле њихових гостију вјероватно бити мање важне од осјећаја да је неко дошао управо због њих.
Да их види.
Да их поздрави.
Да им каже да су важни.

Београд који ће понијети кући
Између два тренинга и бројних организованих активности упознавали су Београд.
Његове улице, храмове, стадионе, споменике и знаменитости.
За неке је то био први сусрет са главним градом Србије. Други су већ долазили, али је овога пута било другачије.
Јер нису дошли као туристи.
Дошли су као дио једне велике српске породице.
И зато Београд за њих ових десет дана није био само административни главни град Републике Србије.
Био је, у оном ширем и емотивном смислу, главни град свих Срба – мјесто сусрета народа чији припадници данас живе расути од Косова и Метохије и Црне Горе, преко региона и Европе, па све до Америке, Канаде и Аустралије.

Србија је земља свих Срба
Када се један овакав камп заврши, најлакше је сабирати бројеве.
435 дјеце.
Десет дана.
Пет спортова.
Два тренинга дневно.
Десетине активности, сусрета и посјета.
Али суштина није у бројевима.
Она је у једном дјетету које ће се вратити у Њемачку и другарима причати о Београду.
У другом које ће у Црној Гори показивати фотографије из Храма Светог Саве.
У дјечаку са Космета који је стекао друга у Канади.
У дјевојчици из Аустрије која ће можда још озбиљније тренирати јер сада сања дрес Србије.
У телефонским бројевима и контактима који су размијењени.
У пријатељствима која неће престати оног тренутка када аутобус напусти Београд.
И у једној важној спознаји коју ова дјеца носе својим кућама - Србија је земља свих Срба, без обзира на то гдје су рођени и гдје данас живе.
Границе држава могу одредити адресу становања. Не могу одредити коме припадају нечије успомене, језик, култура, коријени и осјећања.
Зато је назив „Србија те зове“ много више од имена спортског кампа.
То је порука.
А судећи по лицима дјеце која су јутрос напуштала Београд пуна утисака, Србија их је позвала – а они су тај позив чули.
Сада одлазе кућама.
У Подгорицу, Зету, Бар, Беране, Херцег Нови, на Косово и Метохију, у Републику Српску, Њемачку, Аустрију, Француску и на далеке континенте.
Али једно мјесто од јутрос имају више.
Мјесто на које знају да могу поново да дођу.
Јер Београд ће их чекати.
И Србија ће их поново звати.