Буркови ћевапи: Препорука без рекламе и без резерве
Томислав Т. Велички
Не знам ко је Бурко. Не знам чак ни како се тачно зове његова месара, мада повремено у њој тргујем. Али знам како му се зову ћевапи – Буркови. И знам их препознати гдје год ми их у Бару ставе на сто.
Да одмах рашчистимо једну ствар: ово није реклама. Нико нас није звао, нико ништа није платио, нити смо од било кога добили порцију ћевапа да бисмо написали коју лијепу ријеч.
Ово је једноставно прича о укусу.
А тај укус у Бару, изгледа, већ има своје име – Буркови ћевапи.
Ко је Бурко, признајем, не знам. Знам да постоји месара "Бурко", или „код Бурка“, како је већ народ зове, на Зеленој пијаци у Бару. Чујем да су власници поријеклом из Бијелог Поља, да тамо одлично послују, да имају радње и у Беранама, а помиње се и Подгорица. Гдје све још – нисам истраживао.
И није ми, руку на срце, ни било нарочито важно.
Јер ово није прича о пословној империји, него о ћевапу.
А Бурков ћевап има једну особину коју нема баш сваки – препознајеш га.
По сочности, по текстури, по оном несвакидашњем укусу због којег већ послије првог залогаја знаш шта једеш. Нема потребе да питаш конобара ко их прави и одакле су стигли.
Мени се то више пута догодило.
Једем ћевапе у кафани „Берлин“ у Бару – познат укус.
Једем их у грилу „Сидро“ – опет исти потпис.
Нисам питао власнике одакле их набављају. Нећу их ни питати. Усудићу се да кажем да знам. Јер исте такве купујем и сам.
А добар ћевап је, иначе, много озбиљнија ствар него што му признајемо.
Он не трпи превише филозофије. Мора бити сочан, али не мастан. Зачињен, али да зачини не убију месо. Мора да има мирис роштиља и онај тренутак када кажеш: „Дај још пет.“
Буркови управо имају ту "опасну" особину.
Можеш их наручити као главно јело, са свим што уз ћевапе по природи ствари иде. Али могу и као меза. Нарочито када друштво потраје, разговор крене, а на столу се нађе шприцер.
Тада пет ћевапа знају да буду бољи од читавог јеловника.
И можда је баш у томе тајна доброг ћевапа: не мораш бити гладан да би га појео.
Неко ће рећи да је ћевап – ћевап. Није.
Као што није свака кафа иста, није свака пршута иста, нити је свака ракија иста само зато што је ракија. Постоје укуси које човјек запамти и које касније препознаје без етикете.
Буркови ћевапи су за мене постали управо то.
А, судећи по томе колико их кафана у Бару има у понуди и колико их људи радо једу, изгледа да нисам усамљен.
Зато ово и није класична гастрономска рецензија. Нисмо оцјењивали локал, услугу, амбијент нити бројали звјездице. Ово је само једна препорука човјека који воли добар залогај.
Ако је нешто добро, ваља то и рећи.
Буркови ћевапи имају моју препоруку. Без резерве.
И као главно јело.
И као меза.
А уз добар шприцер – ту већ престаје гастрономска анализа и почиње уживање.
