За шест година чак 633 самоубиства у Црној Гори: Бар међу најпогођенијима, сваки четврти дан неко себи одузме живот
Када је ријеч о суициду, статистика и бројеви можда изгледају хладно, јер је ријеч о људском животу, али и свему ономе што остаје иза оних који су одустали. Ипак, говоре гласно. Током 2020. године у Црној Гори је регистровано 109 самоубистава. Годину касније - 120. Током 2022. године 121 особа је одузела себи живот, а онда слиједи благи пад - 108 у 2023, па 83 у 2024. А затим, у 2025. години, поново раст на 92. У шест година, укупно 633 живота.
То значи да је, статистички гледано, у Црној Гори на свака четири дана неко себи одузимао живот. Иза сваког од тих бројева стоји име, породица, околност. А иза свих њих заједно стоји питање на које држава још није понудила озбиљан одговор: зашто, и шта може да се уради.
Мушкарци, старији од 60 година, најчешће жртве
Подаци које је Управа полиције доставила "Побједи" први пут дају детаљнију слику феномена који се годинама прати само кроз укупне годишње бројеве. Родна димензија је упечатљива и конзистентна кроз све године. У 2020. години од 109 регистрованих самоубистава, 89 починилаца били су мушкарци, а 20 жене. У 2021, тај однос је био 102 напрема 18. У 2022. години 88 мушкараца и 33 жене су одузели себи живот. У 2023. години тај однос је 84 напрема 24. А током 2024. било је 68 мушкараца и 15 жена. Прошле године 68 напрема 24.
Мушкарци, дакле, чине између 73 и 85 одсто свих жртава, зависно од године, и тај однос остаје стабилан упркос укупним осцилацијама у броју случајева.
Старосна структура, за године за које је полиција доставила податке, додатно прецизира слику. У свим годинама убједљиво највећи број жртава старији је од 60 година. У 2020. то је било 59 од укупно 109 случајева, у 2021. чак 76 од 120, а у 2022. години 65 од 121. Категорија до 40 година биљежи између 15 и 25 случајева годишње, број који није занемарив, нарочито имајући у виду да млади теже траже помоћ и чешће остају без ње. За период 2023–2025. полиција није доставила податке по старосним групама.
Географски, Подгорица сваке године биљежи највећи апсолутни број случајева, што је разумљиво с обзиром на концентрацију становништва. Међутим, регионални подаци откривају забрињавајућу распрострањеност проблема. У 2025. години регион Југ забиљежио је 28 случајева, више од било којег другог регионалног центра безбједности, при чему Бар и Херцег Нови заједно чине 18 од тог броја.
Сјевер биљежи стабилан и висок број у односу на величину популације, посебно Беране и Бијело Поље. Ни мањи градови нијесу поштеђени: Жабљак је у 2025. години забиљежио пет случајева, Плужине два, бројке које су, у контексту величине тих заједница, забрињавајуће.
Како се утврђује самоубиство
На питање "Побједе" о начину евидентирања самоубистава, полиција је објаснила процедуру која се примјењује у сваком таквом случају. По примљеној пријави да је неко лице затечено без знакова живота, полиција предузима мјере и радње из своје надлежности. По изласку на лице мјеста обавјештава се надлежни државни тужилац, а након спроведених увиђајних мјера и других полицијско-тужилачких радњи утврђује се на који начин је наступила смрт.
Када се након свих предузетих радњи утврди да је у питању самоубиство, у евиденцијама Управе полиције евидентира се као такво. Полицији нико не одговара Управа полициије сваке године уз статистичке податке упућује и апеле надлежним институцијама.
Годинама исти апели, и иста порука: овај проблем захтијева мултидисциплинарни приступ и координисан државни одговор, а не само полицијско поступање.
На питање "Побједе" да ли је икада добила званичан одговор од Владе или ресорног министарства на те апеле, одговор је био кратак и недвосмислен. "Званичне одговоре било које врсте у вези са овом темом нијесмо запримили" - саопштено је из Управе полиције. Реченица која би у сваком озбиљном систему јавне управе требало да буде скандалозна, овдје звучи административно, а чињеница да систем заказује је нормализована.
Системско отказивање
Др Теа Дакић, психијатрица и начелница Дневне болнице Клинике за психијатрију Клиничког центра Црне Горе, једна је од оних стручњака који су у јавности досљедно и гласно говорили о овом проблему. Оне не бјежи од јасне оцјене.
"Одговор без уљепшавања гласио би да се није промијенило оно најважније: Црна Гора још нема озбиљан, координисан, системски одговор државе на проблем суицида и проблем поремећаја менталног здравља уопште" - каже Дакић.
Оно што постоји, наставља она, јесу повремене изјаве, појединачне активности и декларативно признавање важности теме.
"Али и даље немамо оно што би свака одговорна држава морала да има - јасне протоколе, регистре суицидалног понашања, стандардизован пут пацијента кроз систем, континуитет праћења и транспарентно извјештавање о резултатима програма који се спроводе. Управо зато и даље сматрам да државни однос према овом питању у великој мјери остаје неодговоран и неозбиљан, јер се проблем препознаје само декларативно, али не и суштински кроз мјере институционалних активности које би се морале реализовати"– истиче она.
Свјетска здравствена организација, подсјећа др Дакић, годинама упозорава да се суицид може превенирати, али само ако му се приступа као јавноздравственом, мултифакторском и мултисекторском питању, а не као низу изолованих појединачних смртних случајева.
"Више од 720.000 људи годишње изгуби живот од суицида. То је трећи водећи узрок смрти међу младима од 15 до 29 година на глобалном нивоу. На сваки реализовани суицид процјењује се око 10 до 20 покушаја. Ако заиста разумијемо ове податке, онда разумијемо и да нијесмо суочени са маргиналним проблемом, већ са појавом која тражи озбиљну државну и глобалну архитектуру одговора. Кад такве архитектуре нема, онда је потпуно оправдано рећи да је систем у овом смислу заказао" - закључује она.
Стратегија и зид ћутње
Клиника за психијатрију КЦЦГ је прије више од пет година надлежним министарствима доставила нацрт стратегије за превенцију суицида. Документ није одбијен. Није ни прихваћен. Једноставно је нестао у институционалном ћутању.
"Проблем управо и јесте у томе што се овако важна питања код нас често не одбијају отворено, нити се о њима води озбиљан стручни дијалог, него остају заробљена у институционалном ћутању. Колико је мени познато, нацрт стратегије смо достављали прије више од пет година, а од тада до данас стратегија за превенцију суицида није добила простор и третман који би одговарао њеној важности, иако смо на томе вишеструко инсистирали"- каже Дакић.
Тај образац институционалног ћутања Дакић је лично искусила и у раду комисија које је Министарство здравља формирало за израду и надзор над спровођењем Програма унапређења менталног здравља 2025–2026. Искуство је било довољно да донесе одлуку о којој мало који стручњак јавно говори.
"Искључила сам се из Комисије за израду Програма унапређења менталног здравља 2025–2026, као и из Комисије за надзор над спровођењем Програма. Разлог је врло једноставан: на питања и захтјеве чланова ових комисија које смо упућивали Министарству здравља никада нијесмо добили одговоре" - каже она.
Комисија која прати спровођење јавне политике, а не може да добије ни елементарне информације о томе шта се спроводи, како и с којим учинком, по Дакић је сведена на форму без садржаја.
"Ако комисија која треба да прати спровођење јавне политике нема ни елементарне информације о томе шта се спроводи, како се спроводи и са којим учинком, или је формирана унутар Министарства које није вољно ни да одговори на питања о овим активностима, онда је постојање сваке ове комисије сведено на форму без садржаја. То нијесу начини на које функционишем, и нијесам жељела да својим присуством дајем легитимитет овим тијелима и таквом спровођењу јавноздравствених политика" - упозорава др Дакић.
Недавно је, каже, добила информацију да је формирана нова комисија за имплементацију активности из Програма.
"Како та комисија функционише и како мисли да у року од пола године реализује оно што је планирано за двије године, а до сада није озбиљно и транспарентно започето, то заиста не знам. Али вјерујем да би било важно питати надлежне" – поручује др Дакић.
Нема регистра, података, превенције Једно од најдрастичнијих структурних пропуста црногорског система менталног здравља је одсуство регистра суицида и суицидалног понашања. Без тог регистра, једини подаци о броју самоубистава долазе од Управе полиције, а они се односе искључиво на реализовани суицидални чин, не и на покушаје.
"С обзиром да Црна Гора нема јединствени регистар суицида и суицидалног понашања, на питање о броју пацијената примљених због суицидалних криза или покушаја самоубистава немам одговор, и нико у Црној Гори не може дати прецизну и аналитички поуздану слику овог проблема. То годинама истичемо као један од кључних системских пропуста" - каже др Дакић.
Покушаји суицида, различита самоповређивања и други облици суицидалног понашања најчешће се у систему евидентирају кроз различите дијагностичке категорије, интоксикације љековима, повреде хладним или ватреним оружјем, а никада се не обједињују у јединствен приказ.
"Ми, дакле, немамо податке о томе колико људи, на које све начине и у којим околностима најчешће покушава суицид, па се онда не може ни дјеловати превентивно и сврсисходно. Када је систем тако неуређен, веома је тешко озбиљно анализирати трендове, доприносеће факторе, процијенити оптерећење система, планирати капацитете и обликовати квалитетне превентивне политике. Суштина проблема је у томе да без података нема ни прецизног увида, а без прецизног увида нема ни одговорне превенције" – указала је др Дакић.
Посљедица таквог односа је предвидива - систем реагује тек када криза већ ескалира, када се нешто догоди, дакле искључиво по принципу реакције.
"Из клиничке перспективе, потпуно је очекивано да недовољно третирани или касно препознати ментални поремећаји ескалирају у хитне случајеве, какав је уосталом случај и са поремећајима физичког здравља. Свако нелијечено или запуштено стање кад-тад мора ескалирати. Када људи не добијају правовремену помоћ, када нема довољно доступних и континуираних услуга у заједници, када је психотерапијска подршка ограничена или финансијски недоступна, систем појединце најчешће види тек онда када дође до озбиљне кризе. То значи више хитних прегледа, више акутних декомпензација и више интервенција које су могле бити спријечене ранијим и адекватнијим одговором" – истиче др Дакић. -
"Ми често гасимо пожар тек када је већ избио, умјесто да стварамо услове да до пожара не дође" - сликовито је објаснила она.
Колико психијатара заправо има и да ли то неко зна
Према Програму за унапређење менталног здравља 2025–2026, који је Министарство здравља усвојило у мају прошле године, стопа психијатара у Црној Гори износи 9,78 на 100.000 становника. То је ниже од раније помињаних процјена, а и само по себи далеко испод европског просјека. Но, на питање Побједе да ли је тај податак тачан и колико психијатара тренутно ради у систему, Дакић даје одговор који је сам по себи рјечит.
"За прецизан одговор на то питање потребни су ажурирани и јавно доступни подаци надлежних институција. У озбиљном систему овакви подаци би морали бити лако доступни, редовно ажурирани и употребљиви за планирање кадра, услуга и буџета. Одговор на ово питање дакле немам, а вјерујем да би било важно да га бар надлежне институције имају. И вриједи питати да ли располажу овим подацима" – истиче она.
Дакић наглашава и да би сам број психијатара, чак и када би био поуздано познат, био недовољан као мјера стварног стања.
"Чак и када бисмо узели формални број психијатара као тачан, он сам по себи не говори довољно о реалној доступности услуга. Питање људских ресурса у области менталног здравља не може се свести само на пуко пребројавање специјалиста. Неопходан је систем који грађанима заиста обезбјеђује доступну, континуирану, територијално равномјерно распоређену и тимски организовану заштиту" – истиче психијатрица.
Само четири дјечја психијатра, и сви у Подгорици
Међу црним тачкама које Дакић издваја, једна посебно одскаче својом конкретношћу и тежином: Црна Гора тренутно има само четири дјечја и адолесцентна психијатра, и све четворо раде у Подгорици. То значи да дијете с менталним поремећајем које живи у Беранама, Пљевљима, Рожајама или Улцињу нема приступ специјализованој дјечјој психијатријској помоћи у свом граду. Да би добило стручну подршку, мора доћи у Подгорицу - уз све препреке које то подразумијева за породице с ограниченим средствима или оне које живе далеко. Уз то, поједине општине немају ни Центар за ментално здравље, а одјељења психијатрије у неким општим болницама, како Дакић каже, на корак су до гашења јер немају довољно кадра.
Психотерапијска и психосоцијална подршка у јавном сектору остаје недовољно доступна, што ментално здравље практично претвара у приватни трошак и уводи неједнакост између оних који могу платити и оних који не могу. Мапа која показује раскорак На папиру Црна Гора има програме, планове и комисије. У стварности, нешто сасвим друго.
"Стварна мапа менталног здравља у Црној Гори показује раскорак између онога што пише у документима и онога што грађани реално добијају. На папиру постоје одређени програми, планови, комисије, спорадичне активности и јавне поруке званичника о важности менталног здравља, и чувене реченице попут „ментално здравље је једнако важно као и физичко здравље“ или „нема здравља без менталног здравља“. И те реченице јесу суштински тачне, али без активности које их прате ове ријечи просто одлазе у вјетар" – упозорава она.
Истиче и да премало дјела говори у прилог томе да они који ове реченице изговарају једно причају, а друго раде, односно раде мало или нимало по овом питању.
"У стварности и даље имамо слабо развијене услуге менталног здравља у заједници и хронични изостанак институционалне одговорности за нереализоване програмске и стратешке активности. Зато сматрам да је ментално здравље код нас и даље више декларативни него стварни приоритет" – сматра др Дакић.
Глобални подаци СЗО које Дакић наводи стављају црногорску ситуацију у шири контекст који је једнако забрињавајући. Поремећаји менталног здравља су један од водећих узрока инвалидитета у свијету. Депресија и анксиозност погађају око милијарду људи и глобалној економији коштају око 1.000 милијарди долара годишње због губитка продуктивности.
"Ипак, просјечно издвајање за ментално здравље остаје на само два одсто укупних здравствених буџета и тај проценат се није мијењао годинама. Говоримо о области која носи огроман терет болести, социјалних посљедица и економских губитака, а која и даље добија само симболичан и посве недовољан дио здравственог буџета. То није само економски кратковидо - то је и етички проблематично и неправично. Јер ако знамо колико је то оптерећење, а и даље не улажемо, онда не можемо рећи да нијесмо знали. Можемо само рећи да нијесмо дјеловали "– истиче она.
СЗО је показао и да сваки долар уложен у лијечење депресије и анксиозности доноси поврат од најмање четири долара кроз боље здравље и већу радну способност.
"Ментално здравље није ни луксуз ни ПР тема. Оно мора бити темељ јавног здравља, с обзиром да представља основ друштвене стабилности и основног повјерења грађана у институције" - наглашава Дакић. Пет система пропуста, а нико одговоран Сумирајући кључне изазове, др Дакић идентификује пет области у којима систем најочигледније заказује. Први је одсуство озбиљног управљања темом менталног здравља: ментално здравље се не води као високи државни приоритет у смислу буџета, координације, одговорности надлежних и евалуације рада. Други је изостанак података: без регистара, без праћења исхода и без транспарентности, систем не може ни мапирати кључне проблеме, што значи да не може ни усмјерити дјеловање тамо гдје је најпотребније. Трећи је недовољна развијеност услуга у заједници, због чега људи често долазе по помоћ касно, тек када су већ у озбиљној кризи.
Томе доприноси и неједнака географска распоређеност услуга, поједине општине немају ни Центар за ментално здравље, а одјељења психијатрије у неким општим болницама немају довољно кадра. Четврти проблем је недовољна доступност континуиране психотерапијске и психосоцијалне подршке у јавном здравственом сектору, што ментално здравље практично гура у зону приватног трошка и неједнаке доступности за све оне који ту услугу не могу платити. И пети, шири друштвени фактори који се не могу игнорисати: насиље, сиромаштво, несигурност, усамљеност, штетна употреба алкохола и психоактивних супстанци и проблем нехемијских зависности попут коцкања.
"Ментално здравље је резултат сложеног дјеловања бројних срединских фактора и друштвених детерминанти здравља. Због тога се не може третирати искључиво на нивоу појединаца и њихових проблема, него захтијева озбиљан, системски и друштвени одговор" - понавља др Дакић. У међувремену, Управа полиције наставиће да броји и апелује. То ће чинити и стручњаци, а на држави је да сада узме сурове бројке и статистику у обзир и да се сабере, јер у супротном, на свака четири дана губимо још једну особу, која није само број.
Ментално здравље као огледало друштва Др Дакић наглашава да се ментално здравље не може посматрати одвојено од друштвеног контекста у коме настаје и у коме се развија.
"Ментално здравље никада није само медицинска тема, оно је огледало друштва и његових вриједности. Онолико су бројни изазови колико су и вриједности друштва у ком живимо проблематичне" – рекла је она.
Међу кључним друштвеним факторима који оптерећују ментално здравље грађана Црне Горе, др Дакић издваја насиље, сиромаштво, несигурност и усамљеност, али и штетну употребу алкохола и психоактивних супстанци, као и проблем нехемијских зависности, а посебно коцкања.
"Ментално здравље није питање које се може свести на амбуланту или клинику. Оно је резултат сложеног дјеловања бројних срединских фактора и друштвених детерминанти здравља, укључујући социоекономске околности, неједнакости, изложеност насиљу, дискриминацију, стигму и питања људских права. Због чега се не може третирати искључиво на нивоу појединаца и њихових проблема, него захтијева озбиљан, системски и друштвени одговор, што јасно наглашава и Свјетска здравствена организација у својим смјерницама" - истиче она.
На Цетињу изостао снажан и одржив системски одговор државе
Др Дакић не заобилази ни једну од најтежих проба за црногорски систем менталног здравља у посљедњих неколико година, а то су масовна убиства на Цетињу. Њен суд је оштар и недвосмислен.
"Након таквог догађаја није довољно прогласити дане жалости, одржати неколико састанака или дати општа обећања. Потребан је био озбиљан, дугорочан и институционално подржан план психосоцијалног одговора, рада са заједницом, подршке породицама, дјеци, свједоцима, професионалцима и читавој локалној и широј заједници "– сматра она. Стручњаци су били спремни, истиче др Дакић. Међународне и хуманитарне организације су усмјеравале психосоцијалну подршку. Влада је средином јануара 2025. чак саопштила да је континуирана психосоцијална подршка грађанима Цетиња препозната као приоритет.
"Међутим, оно што је изостало био је суштински, снажан и одржив системски одговор државе који би то институционализовао и претворио у трајну праксу. То није само проблематично, није ни одговорно ни поштено према грађанима ове државе, који те институције финансирају и који имају право да вјерују да ће након таквих трагедија нешто бити научено, унапријеђено и трајно промијењено" – јасна је др Дакић.
Када се све сведе на привремену реакцију, без дугорочног институционалног памћења и без обавезе да се препоруке спроведу, каже она, грађани с правом губе повјерење.
"А повјерење је један од основних услова сваког озбиљног система менталног здравља, као и сваког друштва. Није довољно да струка буде спремна. Држава мора стати иза те струке, обезбиједити оквир, ресурсе и континуитет. Ако то не уради, онда није изневјерила само професионалце, него и све грађане којима дугује заштиту, проактивну бригу и одговорност за све учињено или неучињено" - закључује др Дакић.
Извор: "Побједа"
Фото: ПР Центар
