ПИШЕ: Јован Пламенац
Заиста, није нам дато да знамо када ћемо душом отићи из овог живота, ни када ни гдје ће се то догодити. Некада то бива очекивано, јер је човјек тешко болестан, а веома често и неочекивано.
Неочекивано, напрасно, прекјуче је душом у вјечни живот отишао Баранин Душко Барац. То се догодило на успону уз Румију, на стотинак метара од превоја Перов долац.
Душков братанац Ђорђе свједочи о Душковом усхићењу када је одлучио да пође на Литургију на Румији коју смо заказали за 18. април. Ђорђе свједочи и о Душковој радости док се, са више од четрдесет ходочасника, успињао ка Румијској цркви, и о лакоћи којом је узмицао уз стрму планину. А онда је куцнуо његов час!
Још од Саборног храма у Бару код којег смо се, уобичајено, сабрали да би заједно пошли на Румију, све је одисало радошћу. Три свештеника, ђакон, монах... Па то ријетко бива и на Тројчинданској румијској литији. И бројан народ.
Литургију смо покасно почели и у њој је учествовао дио ходочасника. Па зар смо за Душкову душу могли да учинимо ма и приближно толико благодатно колико је литургијска молитва Богу да је прими у Своје Наручје.
У традицији Православне цркве дубоко је увријежено увјерење да душа крштеног човјека кад се одвоји од тијела у дане Васкрса, и читаве Свијетле седмице, одлети Господу као лептир. Ето откуд она радост тог јутра, и Душкова и све румијске ходочасничке заједнице. Ето утјехе Душковој породици и његовим пријатељима.
Смрт није нестанак човјека. Она је само једна фаза у његовом животу овог и будућег вијека, кратка фаза, прелазница из земаљског у вјечни живот. Умирање може бити тегобно, трауматично. Душку није било. Однос према сопственој смрти је мјера повјерења човјека у Бога.
Мир души доброг човјека Душка Барца!
