ПИШЕ: Игор Ремс
Цели плато, зараван или вртача је сачињен од црвене земље. Црвена земља, у геолошком и педолошком смислу, најчешће се односи на тера росу (итал. terra rossa - црвена земља), специфичан тип земљишта који је карактеристичан за крашке пределе. Тера роса настаје дуготрајним процесом хемијског распадања кречњака и доломита под утицајем воде, атмосферских прилика и органских киселина. Када се кречњак раствори, остају нерастворљиви остаци (глина, оксиди гвожђа и алуминијума) који чине основу црвене земље. Чудно ми је било да без обзира када овде дођем на једном месту има увек воде. Иначе на платоу шетају краве, коњи и овце. Око воде су биле овце што може да се види и на слици.
С обзиром да је ово земљиште глиновито није ни чудо да “држи” воду. Ова земљишта су карактеристична за Средоземни басен и јављају се осим код нас у БиХ, Хрватској и Италији где влада топла и влажна клима.
Док сам се кретао према Црвеној Стијени један црвени голф двојка, без регистарских таблица, спуштао се лагано путем из правца Бара. Испод пута виде се остаци, неких давно порушених кућа, у којима сада пребивају животиње. На крају заравни, која је по мојој процени има пар стотина метара, са десне стране, када се крене ка седлу, ка Црвеној Стијени, налазе се бункери и један специфичан, од бетона, који је војска користила за вежбу бацања бомби! Пре много година могли су се ту наћи разбацани осигурачи данас их више нема.
Када се прођу бункери, кроз шикару, излази се на једно пољанче на којем су ранијих година обично били волови. Из тог пољанчета преко пар стена козја стаза води равно на седло које се види на слици.
Пошто на њега изађете "пуца" поглед на море, на даљину. груди се испуне неком необичном радошћу и тек ту осећате да је ветровито. Долазим до изнад плаже Црвена Стијена, нагињем се али не превише. Сваки пад са ове висине је смртоносан!
Лагано се спуштам ка обали мерећи сваки корак јер је камење под ногом склоно одроњавању. Долазим до “мог старог места”. Скидам ознојему одећу и препуштам се угодној топлини. После неких двадесетак минута скачем у воду која по мојој процени нема више од 16 степени.
Када се одећа осушила облачим се и крећем назад путем који води за Бар.
Када сам се успео до места са којег се већ види Бар, на клупи окренуте ка граду, седе две девојке! Два младића, пре бих рекао два дечака, разговарају са њима на енглеском језику! Помислио сам да су странци. Када сам пришао клупи да направим пар фотографија нашег града девојке су међусобом разговарале на руском.
Док сам се успео до самог превоја, испод антена, облаци су за час прекрили небо. Младост се смејала. Насмешио сам се и кренуо да се спуштам. Преда мном је, до Првоборца, био још један комад пута.
Убрзо сам стигао до тунела кроз који је Рикавац грабио ка мору. Сетно сам се сетио времена, давно прохујалог, купања у Рикавцу са другарима Веском, Зораном, Ротом… и ловљења јегуља. Неки су већ отишли небесном стазом без повратка…
(Крај)
Галерија
