ДПС и блокадери на истом задатку: Бивше структуре, нови савези и стара политичка матрица

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Политика је често игра интереса, али постоје тренуци када маске падну. Управо зато посљедње информације о сусретима представника бивших структура власти у Црној Гори са актерима такозваног блокадерског покрета из Србије заслужују пажњу јавности. Не зато што су такви контакти сами по себи незаконити, већ зато што отварају питање – ко кога савјетује и с којим циљем.

Ако су медијски наводи о овим сусретима тачни, онда је више него симптоматично што се политички актери који су деценијама владали Црном Гором, а данас су у опозицији, појављују у друштву људи који предводе најрадикалније облике протеста у Србији. То свакако није безначајан политички сигнал.

Јер, погледајмо чињенице.

Србија данас није земља каква је била прије петнаест или двадесет година. Без обзира на политичке симпатије или антипатије, тешко је спорити да је у претходној деценији изграђено више ауто-путева и брзих саобраћајница него у више претходних деценија заједно. Отворене су бројне фабрике, доведени велики страни инвеститори, незапосленост је значајно смањена, а инфраструктура је промијењена до непрепознатљивости.

Ко год данас путује Србијом види модерне путеве, реконструисане болнице, школе, индустријске зоне и градилишта. Многи који долазе из региона не крију изненађење да поједини дијелови Србије данас изгледају уређеније од појединих чланица Европске уније.

Истовремено, Србија води самосталну спољну политику, покушавајући да сачува равнотежу између Истока и Запада, не одустајући од својих националних интереса.

Да ли је све идеално? Наравно да није. Ниједна држава није без проблема. Али је легитимно поставити питање – шта је стварни циљ оних који већ мјесецима не нуде политички програм, већ инсистирају на блокадама, парализи институција и непрекидним протестима?

Овдје није спорно право грађана да протестују. То је темељ сваког демократског друштва. Али када политичка борба пређе границу институционалног оквира и постане стратегија сталне блокаде државе, онда је оправдано поставити питање коме такво стање користи.

Зато су интересантне и ријечи историчара и професора Чедомир Антић, човјека који је годинама био препознат као критичар појединих потеза власти у Београду. Управо због тога његове оцјене имају посебну тежину.

Антић је недавно поручио да, по његовом увјерењу, блокадерски покрет „штети Србији“, оцјењујући да је „противуставан“ и да у својој суштини има тоталитарне елементе. Он је истакао да тај покрет представља конкуренцију не само власти већ и опозицији, те да је настао из круга универзитетских анархистичких група.

Још једна његова оцјена није прошла незапажено. Коментаришући рад парламентарне опозиције, Антић је указао да није успјела да мобилише ни све посланике који су својим потписима тражили сједницу о неповјерењу Влади, закључивши да то показује озбиљне организационе слабости.

Посебно је значајно што такве ставове не износи политичар из власти, већ интелектуалац који је и сам знао да буде критичан према државном врху. Управо зато његова порука да је неопходно правити разлику између политичке борбе и поступака који могу наносити штету држави има посебну тежину.

У том контексту, медијски извјештаји о сусретима на црногорском приморју добијају додатну димензију. Према тим наводима, представници блокадерског покрета разговарали су са појединцима блиским некадашњим структурама власти у Црној Гори. Ти наводи нису званично потврђени, али су довољни да отворе питања о природи и циљевима таквих контаката.

Није тајна да је бивши режим у Црној Гори деценијама имао сложене и често конфронтирајуће односе са званичним Београдом. Зато није чудо што свака информација о евентуалној сарадњи са актерима који настоје да изврше политички притисак на власти у Србији изазива интересовање јавности.

У демократским друштвима свака политичка сарадња мора бити транспарентна. Ако постоје заједнички политички циљеви, онда грађани имају право да знају који су то циљеви, ко их финансира и на који начин се спроводе.

Србија ће, као и свака демократска држава, наставити да има власт и опозицију, изборе, политичке сукобе и јавне расправе. Али је суштинско питање да ли се политичка борба води кроз институције или кроз стратегију трајне друштвене конфронтације.

На крају, историја нас учи да су најуспјешнија друштва она која политичке разлике рјешавају на изборима и у парламенту, а не на улици. Зато је можда право питање данас не ко је за власт, а ко против ње, већ ко својим дјеловањем доприноси стабилности и развоју државе, а ко сматра да се политички циљеви могу остварити једино сталном кризом.

То је дилема на коју ће, прије или касније, одговор дати грађани. Они су, на крају, једини судија чија се пресуда заиста рачуна.