Сјећање на Дан устанка: Срби из Крајине у борби против усташког терора

Zivo: Sta je bre ovo

За zivo: То је када су се наша браћа дигла на устанак против монструма!

Bojbasa: Sta rade cetnici poavetali oce posto poto da promijene istoriju jos samo da ima ko da im vjeruje na ova njihova balezganja dzaba vam i informer i ovaj cetnjicki portal i ovi vasi sendvic botovi i ova avetinja od remsa koji za neke sitne evre se stavio u sluzbu vjecitih gubitnika prodao obraz mada ga nikad nije ni imao i pokusava da promijeni tocak istorije da pred izbore zavadi barski narod ali tesko da mu to podje za rukom jer on je samo jedan ofucani,,pjesnik,,ustvari obican spiker kojem napisu ove balezgarije a on to samo potpise i bruka se pod stare dane za sicu zalosno ali istinito.

Антивари за цијењену господу,аутора и приређивача.: Када се пажљиво огуле слојеви патетике из предметног ревизионистичког уратка о устанку на Тромеђи из 1941. године, пред нама пуца поглед на јефтин идеолошки сатараш. Намјера аутора је прозирна и подла: искористити стварни, крвави збјег српског народа, који је бјежао испред усташке каме, како би се на рачун те сиротиње ретроактивно опрале квислиншке биографије. Аутор рачуна на чињеницу да је модерни читалац засићен некадашњим социјалистичким фразама, па покушава да му подвали нову, подједнако натегнуту причу. Цинизам овог уратка почиње већ са ситним хронолошким сјецирањем. Покушај да се акција Сима Бурсаћа од 26. јула 1941. године у селу Пасјаку прогласи за „први устанички метак“ нема за циљ утврђивање историјске прецизности. Намјера је јасна: отимати заставу првоборца од званичног датума (27. јула) који је деценијама био везан за партизански покрет и Комунистичку партију Југославије. Већ с́утрадан, у Србу, аутор нам црта романтичну слику „српских домаћина, жандарма и биљежника Милоша Торбице“ који наводно воде питоми, неидеолошки сеоски бунт. Све то зачињава фразом да је вођа био „четнички командант Пајица Омчикус“. Ово је логичко-повијесни оксиморон и лаж – у јулу 1941. године у Лици и Крајини појмови „четник“ и „партизан“ уопште не постоје на терену. Постоје само очајни људи који бране голи опстанак, сврстани у заједничке герилске одреде ђе комунисти и националисти још увијек сједе у истим штабовима. Али, зашто аутор свјесно уноси ову лаж и жури да људима из јула прилијепи четничке етикете и еполете? Одговор се крије у ономе што текст кукавички прећуткује. Аутор нас оставља у идиличној ноћи 27. јула, надајући се да читалац неће сазнати што се десило само двије неђеље касније. Већ 11. августа 1941. године, управо ти „храбри српски домаћини“ Торбица, Калинић & Co, трче у Отрић да потпишу пакт са италијанским фашистичким генералима. Трговина је била брза: прекид борбе против окупатора у замјену за италијанске плате, заштиту и касније прерастање у легалне фашистичке помоћне трупе. Тако се истински народни устанак претворио у оно што ће касније радити Момчило Ђујић, глумећи војводу и навијајући са италијанским окупаторима у Сплиту, или Урош Дреновић, наздрављајући у кафани са усташким официрима док Јасеновац ради пуном паром. (А како је изгледало то слугерањство најбоље документује прва тачка самог Отрићког споразума у којој стоји: „Изјављујемо са пуном свијешћу као представници српског народа Далмације, Лике и Босне, да нећемо никакав сукоб са италијанским војним снагама, које поштујемо, те смо спремни да извршавамо сва наређења која нам буду издата.“) Врхунац подлости текста је брутални атентат на карактер Марка Орешковића „Крнтије“. Назвати шпанског борца и човјека ког су лички Срби обожавали и о њему пјесме пјевали „неким тамо партијашем склоним чашици“, заправо је покушај прања његових убица. Аутор лаже да је Орешковић погинуо у сукобу међу самим комунистима, позивајући се на хаотичне усташке извјештаје и полуинформације. Истина је много мрачнија: Орешковића су у октобру 1941. године из засједе ликвидирали управо прочетнички настројени устаници код Кулен Вакуфа. Убијен је зато што је био бескомпромисни антифашиста који је одбијао сарадњу са фашистичком Италијом и који је сметао онима који су хтјели да устаничку пушку замијене за италијански војнички казан и редовну плату. На крају, када аутор завапи над срушеним споменицима Народноослободилачке борбе из деведесетих година 20. вијека у Хрватској, он то не ради из жалости за културном баштином. То је посљедњи трик у овом јефтином огледалу: искористити модерни хрватски шовинизам како би се оправдао сопствени, српски ревизионизам. Историја је за аутора овог уратка шведски сто са којег се бришу сви пактови, све италијанске лире и све издаје од августа 1941. године, а заузврат нуди фалсификована бајка о јулу. Али папири, архиви и издајнички потписи ипак трају дуже од измаштаних битака и дуга према "заслужним србским витезовима". Савјет аутору и приређивачу: аорист не пере биографије, а прећеривање са коришћењем истог - појачава ефекат пародије, никако аутентичности. Лаку ноћ и мирни снови васцијелом читатељству "Барског портала" жели Антивари.

За bojbasa: Да промјени точак историје, служба вјечитих губитника, четњички портал, да пред изборе завади барски народ, један офуцани “ пјесник”… има ли тога још:))) Ако си све прочитао ДОБРО ЈЕ! Али како си завршио основну???Мали ТМУЈО, баш вала ТМУЈО!

Милица: Напокон да неко смије да објављује истину! Дуго су нас лагали, предуго! Вама хвала али и редакцији портала на храбрости да се лагаријама стане на пут! Носиоци споменица су већином напуштили позорницу али њихови замјеници су још гори лажови!Не осврћите се на ове дежурне лезилебовиће! Доста су нам солили памет!