Муфтија који је стао испред зла: Да ли смо достојни сјећања на Мухамеда Шефкет ефендију Курта?

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Историја, занмо сви, није црно-бијела. Ко год покуша да је сведе на двије боје, прије или касније остаће без истине.

Док су се током Другог свјетског рата широм Независне Државе Хрватске низали покољи, логори и јаме, када су Глина, Пребиловци, Дракулић, Гаравице, Јадовно и Јасеновац постали симболи страдања српског народа, постојао је један град у којем је зло заустављено прије него што је почело.

Тај град била је Тузла.

А човјек који је стао испред зла звао се Мухамед Шефкет ефендија Курт.

Рођен у Травнику 1879. године, школован у Цариграду и Дамаску, био је муфтија у Бањалуци и Тузли, а од 1936. године већ пензионисан. Управо тај пензионисани муфтија показао је више храбрости него многи који су тада носили униформе и власт.

Почетком јануара 1942. године усташке власти припремиле су страховиту одмазду. Повод је било убиство групе усташа код Добоја, а освета је требало да падне на недужне Србе у Тузли. План је био језив: на Бадње вече минирати Саборни храм Успења Пресвете Богородице, пун вјерника, а потом кренути у ликвидацију и прогон преосталог српског становништва у граду.

Када је сазнао за тај план, Шефкет ефендија Курт није ћутао.

Окупио је угледне муслимане Тузле и затражио хитан пријем код њемачког команданта града и његовог замјеника. Захтијевао је да се злочин спријечи. Њемачка команда је потом издала писмену наредбу којом је усташама забрањено да без њене сагласности предузимају било какве мјере одмазде, а по граду су истакнути плакати са упозорењем да нико не смије нападати људе који прослављају свој празник нити уништавати њихову имовину.

Многи би ту стали.

Он није.

Заједно са делегацијом угледних Тузлака отпутовао је у Загреб. Намјера је била да разговара са Антом Павелићем. Павелић их није примио, али јесте министар унутрашњих послова Андрија Артуковић, један од најодговорнијих људи усташког режима. Делегација је затражила гаранције да тузлански Срби неће бити дирани. Захваљујући томе, у Тузли није дошло до масовног покоља какав је био планиран.

Такав чин није остао без посљедица.

Усташке власти су га у својим извјештајима означавале као „потајног непријатеља данашњег поретка“ и „старог Византинца – Србина“. За режим који је људе дијелио по вјери и нацији, то је била тешка оптужба. За историју – највеће признање.

Рат му није поштедио ни породицу. Изгубио је тројицу синова – Енвера, Асима и Фадила. Његова лична трагедија није умањила величину онога што је учинио за друге.

Послије рата нове југословенске власти одликовале су га Орденом братства и јединства првог реда, што је било изузетно признање за једног исламског вјерског великодостојника. Име му данас носи улица у Тузли, а његово дјело остало је упамћено као један од најсвјетлијих примјера грађанске и људске храбрости у Босни и Херцеговини током Другог свјетског рата.

Када је умро 21. јуна 1963. године, на његову џеназу дошло је више од десет хиљада људи свих вјера и народа. Православни прота Ђорђе Јовановић одржао је говор и, на сопствену молбу, сишао у гроб да дочека табут и положи тијело човјека који је некада спасио његове сународнике. Тешко је пронаћи снажнији симбол међусобног поштовања.

И велики Меша Селимовић оставио је свједочанство о њему:

„Био је племенит и неустрашив човјек. Заложио је свој велики углед да би спасавао људе из усташког затвора.“

Зато прича о Мухамеду Шефкет ефендији Курту није само прича о једном муфтији.

То је прича о човјеку који је доказао да вјера није мржња, да част нема националност и да је понекад довољан само један храбар човјек да промијени судбину хиљада других.

У времену када се прошлост често користи за продубљивање подјела, овакве личности подсјећају да су и у најмрачнијим данима постојали људи који су бирали човјека, а не идеологију.

Српски народ има разлога да памти име Мухамеда Шефкет ефендије Курта.

Не зато што је био муслиман.

Него зато што је био – човјек.

И управо зато заслужује мјесто међу праведницима историје, чија дјела надживљавају ратове, режиме и политике.

Нека му је вјечна слава и хвала.