ПИШЕ: Василије Лалошевић
У јуну 1980. године, уписао сам студије журналистике на ФПН „Вељко Влаховић“ у Сарајеву. Маштајући од младих дана о студијама новинарства или дипломатије, нисам очекивао да ће ме те двије гране друштвеног живота пратити, и укрштати се у наредним животним фазама.
На пријемном испиту ФПН пријавило се 186 младих људи, жељних да се отисну у чудесан, трновит, али и прелијеп свијет новинарства. Од тог броја, само је нас 30-ак задужило индекс. Са младалачким заносом и нестрпљењем сам чекао резултате тестирања, и на огласној табли тражио своје име, и то од броја 186, па све навише.
Нервоза је престала, када сам видио резултате. Резултат мог пријемног испита, био је за респект. Моје име се налазило под редним бројем два, са готово максималним бројем бодова, само бод мање од прворангиране, данас познате уреднице на ХРТ и БиХ телевизији.
Зашто ово помињем, и зашто је овај далеки пријемни испит усковитлао сјећања и пробудио пријатне успомене?
У дијелу тестирања, осим кратке вијести, једне репортаже, требало је написати и агенцијски извјештај са неког скупа.
Започео сам га овако: „На петом самиту несврстаних земаља у Хавани - Куба, наговјештени су нови обриси дјеловања ове значајне асоцијације земаља, које не пристају да учествују у геополитичкој подјели свијета на ове и оне...“ и тако даље, и тако даље.
Описивао сам и знано и незнано, и могуће и немогуће, а извјештај завршио са потписом - дописник Тањуга из Хаване, Василије Лалошевић.
„Суштина теме погођена, агенцијски стил извјештавања одличан“, казали су из испитне комисије. Квартови Хаване, и ове прелијепе егзотичне Кубе, били су, као прекопирани из описа мојих другова - помораца, ондашње барске „Прекоокеанске“, који су овај град сматрали својом другом кућом.
Године су пролазиле, студије у задовољству и лакоћи окончане, а мој фингирани - тањуговски извјештај са Кубе стављен „Ad acta“.
Новинарска пракса након студија, заједно са колегама, одвела ме ипак, у средиште ствари, у чувену зграду на Обилићевом венцу. Тако сам стигао у институцију гдје су новинарску славу стекла најјача „пера“ југословенског новинарства, у легендарни Тањуг. Деценију касније, био сам дописник Тањуга са приморја, у склопу црногорске редакције, ове свјетски признате - телеграфске агенције.
Иво Поповић, Влатко Вујовић, касније дописник из Рима и Рајко Бановић, били су моћна дружина, који су стамено држали медијски, црногорски „фронт“. Пишући ову причу, присјетио сам се историјата ове јединствене новинске агенције. Основана је 5. новембра 1943. године, у Јајцу. Добила је име Телеграфска агенција нове Југославије, скраћено - Тањуг.
Један од оснивача био је Моша Пијаде, а први директор Владислав Рибникар.
Као прва објављена вијест пуштена у етар, слови она о доласку енглеске војне мисије и официра за везу, Меклејна, у Главни штаб НОВЈ. Мијењао је своје боравиште, од Јајца, Виса, Дрвара, Аранђеловца, и на крају Београда, гдје у измјењеном правном статусу, егзистира до данашњих дана.
Његови хроничари су биљежили примјере славе и новинарских подвига, јер су „тањуговци“ често, први јављали о неком важном догађају. Тако је 1960. године, дописник из Конга Мирко Арсенијевић, свијету јавио да је свргнут Патрис Лумумба.
Дописник из Хаване - Јован Мирић, годину касније први јавља о неуспјеху америчке инвазије у „Заливу свиња“ на Куби, и побједи Кастрове армије. Божидар Кажић је 1972. године, јавио из Рејкјавика да је Боби Фишер постао свјетски првак у шаху, а Момо Пудар наредне године, послао туробну вијест из Сантијаго де Чилеа да је генерал Пиноче, свргнуо, а потом и погубио, легалног Предсједника - Салвадора Аљендеа. Петар Томић, 1989. године, јавља први о свргавању Чаушескуа у Букурешту, и тако даље, и тако више.
Мом поносу није било краја, када бих из, тада малог Бара слао фоно - извјештаје, које су потом преузимале југословенске радио и телевизијске станице.
Сјећам се вијести о пробијању поморске блокаде ферибота „Свети Стефан“, или оне о експозији силоса у барској луци. Извјештаја са Медитеранских игара из Барија. Било их је много. То је било златно доба Тањуга, а дописничка мрежа, захваљујући угледу СФР Југославије, распростирала се широм планете и бројала 48 сталних дописништава.
Али, како је слабила држава у материјално - техничком смислу, слабио је и Тањуг. Прије пар година, Влада Србије је донијела „Одлуку о правним последицама престанка Јавног предузећа - новинске агенције Танјуг“. У редовима оних који га воле родила се зебња и страх од неславног завршетка једне, више него успјешне приче. На срећу, Тањуг и даље живи, додуше, не као јавно предузеће, али се његове агенцијске вијести објављују и у писаним, и у електронским медијима широм региона.
Данас, осјећам велико задовољство што сам био дио те велике Тањугове породице. И што сам макар мало окусио дах агенције, чији су новинари са разних меридијана и паралела, одашиљали свијету све оно што чини живот, и све оно око њега, а своју причу или извјештаје започињали са оним легендарним: „Како Танјуг јавља“.
(Из књиге "Мој калеидоскоп")
