ПИШЕ: Мишо Вујовић
“Наметнути рат ћемо добити, баш као што смо такве противнике побјеђивали током читаве историје. Само овог пута ћемо их побиједити и завршити заједнички живот са њима, надам се за сва времена.” Мило Ђукановић (1991)
Прође још једна обљетница Сребренице. Остадоше све на својим местима али још удаљенији и хладнији. А ватра се са сваке стране потпаљује. Слично као у 1914. године. Сви против Србије. Са изузетком што би Краљ Никола иступио из савеза са Србијом и нагодио се са Аустругарском али народ се побунио. Народ је иступио по срцу а не по моћи. Меморијал у Поточарима и ове године је подсећао на Бечки ултиматум Србији. Ко не призна геноцид биће кривично гоњен - прете.
Други се диче да су били најбројнија делегација. На челу са председником, препуним сућути, покорности са упереним прстом преко Дрине. И он је главна звезда овогодишњег меморијалног скупа. Табут бег од Монтенегра, од ратног хушкача до жена у црном и браниоца европских вредности али ван његовог феуда.
Склоност да се снужди поред свачијих носила да покајнички присуствује сеоби табута у Поточарима само је један у низу трикова Табут бега од Монтенегра. Овејани марксиста, пребогати комуниста, борац за верски атеизам Црне Горе, демократа у скупом оделу, клептоман по вокацији, лажов у нарацији, за три деценије владавине је успео да обесмисли и контаминира све о чему се очешао.
Или да мазне, или присвоји све што му је дошло под прсте. Дакле, ни најмање ми не смета његово пренемагање поред туђих носила, ни покајничка снужденост, ни кукумавчење попут рахметли Алије ни опонашање Фрање Туђмана у упирању прста на Србију чију политику данас пореди са деведесетим годинама прошлог века. А чије су биле деведесете!? Ко је владао нашим животима ко је претио и звецкао оружјем!? Ко је био члан високог Савета одбране? Ко је доносио одлуке да се регрути и резервисти шаљу у Конавле? Колико је погинуло грађана Црне Горе од Крајине, Баније, Конавала и Косова? Држава која их је мобилисала данас их проглашава злочинцима.
Лицемерно је плакати уз туђе хумке а сопствене затрпавати коровом мржње и забора. То је трагично. И то је доказ нашег духоломства.
“Данас је вријеме ретроградних политичких идеја и идеологија које су довеле све наше народе до ужасних трагедија чија је кулминација управо геноцид у Сребреници. Вјеровали смо да су те идеје и идеологије сахрањене у несрећи Сребренице и другим несрећама на простору Југославије, нажалост вријеме показује да смо се прерано обрадовали...”, поручио је онај исти човек који протвнике рата називао апстрактним пацифистима: “Нећемо ваљда сагињати главу, када нас терају са огњишта, а за дезертере треба примијенити закон, али не некакав новокомпоновани по којем се људи тјерају са посла”, наглашавајући тог 18-ог септембра у Побједи, “да принцип добровољности не важи ако је домовина угрожена”.
Водили сте народ у ратове. Србија у тај рат - колико и Југославију није веровала, осим руководства и напора да оживи мртваца. Резервни састав из Србије брже се повлачио са ратом захваћених простора, док су у Црној Гори у војном одсеку носили мито да би их мобилисали и послали на фронт. У Никшићу је одзив био 130 % што говори о духу времена и ониме како се осећао народ. Ко је хушкао на рат!
“Црна Гора је нападнута од стране усташа, нападнута је најприје вербално о некаквом праву на Боку Которску. Нападнута је са проширењем територије Хрватске на Црну Гору, постављањем хадезеовске табле дубоко на територији општине Херцег Нови. Нападнута је потом оружјем, најприје учесталим провокацијама, а затим артиљеријом. На те нападе одговорили смо једино како умијемо, одважном спремношћу да у саставу оружаних снага још увијек постојеће југословенске војске, себе да одбранимо агресору да покажемо да се са нама неће играти рата. Да у Црној Гори још има ратника и јунака, да нам не мањка ни мотива .... Никако се не бих могао сложити да је рат који се води у суштини бесциљан и да су борци из Црне Горе беспотребно на фронту. То је за мене издајничка теза, на фону издаја које дио српске опозиције доста успјешно пласира грађанима те републике. Не може се махати гранчицама мира дотле док се српски народ у Хрватској коље, масакрира, силује,док им се пале куће, уништавају имања само зато што су Срби”, грмео је Мило Ђукановић са страница Побједе, 22.10.1991.године, постајући у једном тренутку црногорски Шешељ.
Тада се Ђукановић дичио да говори душом предака, данас је на челу оних које је у августу 1989. године на Цетињу назвао - “отужним и комичним етногенетичарима, квази - историчарима и псеудоинтелектуалцима”.
