Еколог за туђе двориште, духовни тутор по наруџби: Вајц учи СПЦ шта је демократија

ПИШЕ: Мићо Лутовац

У паузи од „еколошког крсташког похода“ по Зети, Томас Вајц, самопроглашени „највећи пријатељ Црне Горе“, одлучио је да буде и духовни надзорник – па држи лекције Српској православној цркви да „не смије да се мијеша у политику“.

Исти онај Вајц који убјеђује мјештане да колектор мора бити у њиховом дворишту, сада хоће да убјеђује и вјерни народ ко има право да се бори за своје светиње, а ко не.

Лицемјерје овог „европског посланика“ вришти. Када је ДПС 2020. покушао отимачину вијековне црквене имовине и усвојио срамни Закон о „слободи вјероисповјести“, Вајц није изустио ни ријеч. Није га било да подсјети државу да је Црква одвојена од власти. Ћутао је као да га се не тиче. А сада, кад је Црква управо та која је молитвеним литијама сачувала слободу и донијела народну побједу, он се јавља да „поставља границе“.

Зато му ваља рећи јасно: држи руке подаље од наше Цркве и нашег народа. Црква није ни твој експериментални колектор, ни бриселски пројекат, ни „невладина организација“ на европске грантове. Црква је темељ идентитета и слободе овог народа – оно што ни Ђукановићев режим није могао покорити, а камоли један гостујући чиновник са дневницом.

Иронију лицемјерју овог „еколога на еуре“ најбоље је оголио Милан Кнежевић. Он је Вајца назвао „старим џубоксом ДПС-а“, па духовито примјетио да је тај исти брижни парламентарац данас „забринут за спермаграме фламингоса, катаракту код укљева и псоријазу код висибаба“. Кнежевић је, у свом стилу, додао да би му „Вајцов мозак добро дошао да одмори петнаест дана – можда би му и коса поново порасла“. То је, у суштини, сва дијагноза европских туторских мантри: празна прича за локалну употребу и потцјењивање овдашњег народа.

Народ Црне Горе добро зна ко му је донио слободу. Ни Вајц, ни Брисел, ни било која „европска перспектива“. Слободу је донијела Црква, молитва и народ на улицама. А то је лекција коју европски чиновници никада неће научити – јер у њиховим земљама народ већ одавно не одлучује ни о свом дворишту, а камоли о својим светињама.

Господине Вајц, ви сте овдје привремено, а Црква је трајно. Кад ви одете, њене светиње ће и даље стајати на истим темељима на којима стоје вијековима – непомјерене и несавитљиве, као и народ који их брани.