HIC RHODUS, HIC SALTA: Рилски манастир - духовна вертикала православља и српски печат у срцу Бугарске
ПРИРЕДИО: Игор Ремс
У подножју планине Риле, на надморској висини од 1147 метара, налази се Рилски манастир – највећа и најзначајнија православна светиња у Бугарској, посвећена Светом Ивану (Јовану) Рилском. Манастир је основао монах отшелник Иван Рилски у време владавине цара Петра I (927–968), а током векова развио се у снажан духовни и културни центар православља на Балкану.
У XIV веку, током владавине последње бугарске царске династије Шишман, Рилски манастир је обилато дариван, а култ Светог Ивана дубоко укорењен – чланови те династије носили су име Иван у част светитеља.
Посебан траг у историји манастира оставио је српски великаш Хреља (Реља) Охмућевић, протосеваст у служби краља Стефана Душана. Управо је он обновио манастир у првој половини XIV века и подигао камену кулу са капелом посвећеном Христовом Преображењу (1334–1335), познату као Хрељина кула. Четвороугаона, висока 23 метра, са зидовима дебљине 2 метра, кула је служила као одбрамбена тврђава у немирним временима. На јужном зиду куле и данас стоји натпис који сведочи о подухвату овог српског властелина: „Током владавине превисоког господина краља Стефана Душана, господин протосеваст Хреља великим трудом и трошковима сагради ову кулу и посвети је Светом оцу Ивану Рилском и Божјој мајци Осиновици (Одигитрији) године 6843, индикта петог.”
Уз кулу, Хреља је обновио и манастирске конаке и подигао нову цркву. Био је то значајан моменат у историји манастира, који се, како видимо, у XIV веку везао и за српску властелу. Хреља се у манастиру замонашио под именом Харитон и ту је и преминуо крајем 1342. године. У малој капели на петом спрату куле, данас музеју, чува се и његова надгробна плоча.
Историја Рилског манастира се наставља и у XV веку, поново у вези са српским племством. Након што су монаси открили мошти Светог Ивана Рилског у разрушеној цркви у Трнову, обратили су се за помоћ Мари Бранковић, ћерки српског деспота Ђурђа Бранковића и удовици султана Мурата II. Њеним залагањем добијена је дозвола султана Мехмеда II да мошти буду враћене у манастир 1469. године. Тиме је манастир повратио део своје аутентичне светости, а свечане литије којима је дочекана поворка моштију остале су упамћене и као велики народни и духовни догађаји.
Манастир је током историје неколико пута страдао, а последњи велики пожар у XIX веку оставио је рушевине Хрељиног манастира, на чијим темељима је касније подигнут нови, већи комплекс. Ипак, у манастиру се и данас чувају иконе, богато резбарена врата и епископски трон из периода Хрељиног ктиторства.
Од 1983. године, Рилски манастир се налази на Унесковој листи Светске баштине. Данас је то не само највећи манастир у Бугарској, већ и симбол вековне повезаности православних народа, као и сведочанство о дубоким културним и духовним везама Срба и Бугара.
Ко је био српски великаш Хреља?
Хреља Охмућевић је био значајна личност српске средњовековне историје. Први пут се спомиње 1327/28. као војвода у служби краља Стефана Дечанског, када је послат да помогне византијском цару Андронику II у сукобу са његовим унуком. За ту службу добија област око Струмице и титулу протосеваста од Византинаца.
Након битке код Велбужда 1330. и преврата у Србији, Хреља се налази у добрим односима и са новим краљем, Стефаном Душаном. Током Душанове владавине, Хреља гради манастир у Рили и добија нове титуле и поседе, укључујући и градове Штип и Струмицу. Ипак, током 1340. прелази на страну Византије, али се већ 1342. враћа под окриље српског краља, предавши му град Мелник.
Убрзо се повлачи у Рилски манастир и замонашује. Преминуо је као монах Харитон 27. децембра 1342. године. Његов гроб и спомен-плоча налазе се и данас у кули коју је саградио.
Хреља је у народном предању постао познат као Реља Крилатица или Реља од Пазара, побратим Краљевића Марка, што сведочи о трајном одјеку његове личности у епској свести српског народа.
