HIC RHODUS HIC SALTA: Симболи

ПРИРЕДИО: Игор Ремс

Сипријан Робер: „Срби су Мајка народа а србски језик је Мајка свих језика“.

Кохел, немачки етнограф: „Име Срби је било раније велико обележје за све Словене“.

Баварски географ: „Српска империја је била тако велика да су из ње настали сви словенски народи. Словени такође тврде да своје порекло воде од Срба“ (Минхен, 1837).

Маретић, Т.: „Многи немачки и руски историчари су мишљења да је Херодот под именом Трачани мислио на Србе. У Херодотово време Срби су живели у Малој Азији, на Балкану у Тракији“.

„У старој историји код Срба је постојало племе Рас, Расени, Расна, Рашани, чије име рушевине градова још данас у Тракији и Србији носе, а реке са истим именом налазе се у Индији, Србији, Турској, Немачкој и некадашњим подручјима античке Србије.“

„Име Трачани долази од Рашани, Тракија од Расија.“

„Прво име Словена је било Срби.“

Рачки, Ј.: „На почетку су се сви Словени звали са властитим именом Срби, што значи род (рођак), а странци су их касније, посебно Немци, називали Венди/Винди. Потпуно је јасно да су Трачани, Скити, Венди или Венети, Трибали, Илири и други које Херодот у својим делима помиње – сви по реду Срби. И за време Птоломеја, Тацита, Полибија и других већином се говори о Трачанима (Вендима, Антима, Трибалима, Дарданцима, Илирима), који су такође били Срби, јер у то време име Словени није било познато“.

Могли бисмо у недоглед исписивати цитате истраживача чије интересовање пада у период првих живота на просторима које данас називамо Европом – мада је и сам израз „Европа“ релативно млад. Ако бих био малициозан, рекао бих да је овај термин злоупотребљен у интересу оних којима Истина никако не одговара да изађе на светло дана. Али, можда о томе неком другом приликом.

Симболи народа никада се не мењају. Они се само преносе са колена на колено, било у писаном облику или усменим предањем.

Исчитавајући литературу која говори о Лужичким Србима, немогуће је било одвојити их од заједничког појма „Срби“, који је стар колико и живот на Хелму – првобитном називу за Балкан.

У тој причи, наишао сам на текст Милоша Станића, на његову идеју и могућу теорију о пореклу назива Срби. Учинила ми се веома интересантном и претпостављам да ће и читаоцима Барског портала бити занимљива, без обзира на различита мишљења.

Срп, календар и Видовдан
Шта представља спону која везује Дачане, Трачане, Илире, Трибале, Србе… и једну карактеристичну врсту сечива са календаром (Видовданом), жетвом, обичајима и именом Србин?

У селу Лепесовки, у Волинској области у западној Украјини, руски археолози Тихонова и Хвајко су 1958. пронашли старо словенско светилиште, у чијем су олтару сачуване две глинене посуде из 2—4. века на којима је утиснут словенски календар тога времена. У селу Ромашки, јужно од Кијева, нађен је крчаг из 4. века, на којем је такође сликописан календар.

Календар из Лепесовке имао је своје црте и резе, чинећи загонетну и сложену орнаментику знакова и цртежа. Археолог и историчар Борис Александрович Рибаков га је одгонетнуо: година је била подељена на дванаест раздела, са симболима ватре и сунца, јасном раздеобом на годишња доба и назнакама солстиција. У дванаест месеци послови и дани били су усклађени са природним погодностима (орање, сетва, жетва, лов, гајење биља), уз тачно назначене датуме празника.

Називи за месеце били су у вези са природним појавама. Како Словени живе на великим пространствима, дешавало се да исти назив означава различит месец – на пример, „липањ“ код Хрвата је јун, а код Пољака јул, јер липа цвета месец дана раније на југу него на северу Европе.

Најважнији српски празник је Видовдан. За време комунизма забрањиван је, а историја нам је оставила сведочанства шта се све догодило тог датума. Треба знати да Видовдан пада 15. јуна по старом календару – у тренутку половине године, када је дан најдужи. Пошто је светлост тада најдужа, све „излази на видело“ и зато се слави Видовдан. По новом календару то је 28. јун.

Народни назив за јун је „српањ“ или „жетвар“. Најдужи дан у години био је знак да се оштре српови и да се креће у жетву. На српском грбу често се каже да су „четири српа“. Вид нам даје жетву, народ обрађује земљу и користи српове да убере плодове свога рада.

Од српа до мача
Познато је да су Римљани имали гладијаторе типа Thraex – трачке гладијаторе, увек представљене са закривљеним мачем. Сељаци су у средњем веку своје косе и српове претварали у оружје. Од косе се добијао дуги мач Falx, а од српа краћи мач Sica.

Сечиво је било оштро са унутрашње стране кривине – исто као код српа. Римски војници су, суочени са овим оружјем, морали да појачају кациге и штитове, па чак и да добију посебне штитнике за подлактице и потколенице, јер је Falx могао да пробије заштиту и „коси“ удове.

Интересантно је и то да у музејима широм Србије постоје стари српови који имају малу секирицу са стране. Када би се такво сечиво ставило на дуг штап, добијала се врста хелебарде – комбинација копља, куке и оштрице.

Отуд и изрека „кад се дигне кука и мотика“ – што је значило устанак народа.

Срби, Трачани и Трибали
Римски хроничари и археолошки остаци показују да су Трачани, Дачани, Трибали и Илири имали готово идентична оружја. Познато је и да су у антици Срби често називани Трибалима. Грци су уместо слова „С“ стављали „Т“, па је од „Срибала“ настало „Трибали“.

Лаоник Халкохондил каже за кнеза Лазара да је вођа Трибала. Он сведочи: „Трибали, Мизи, Илири, Пољаци, Сармати (сви се) између себе служе истим језиком…“

Срп или Срб?
Шта је поента приче о српу? Видели смо како срп постаје мач. У језику имамо слично: срп постаје Срб. У српском језику постоји претварање П у Б (нпр. топ → тобџија). Тако и од „срП“ имамо „срБ“.

Да ли је исправно „српски“ или „србски“? Правопис данас каже једно, али у прошлости су коришћена оба облика.