Од Дрездена до Велике: Кад монструми постају чланови КПЈ

ПИШЕ: Игор Ремс

Да би се разумело понашање комуниста, потребно је вратити се Четвртом конгресу КПЈ, одржаном у Дрездену 1928. године. На њему је потврђена већ раније утврђена политика која је позивала на отцепљење „угњетених народа“ и њихово право на самоопредељење.

Конгрес је донео одлуку о стварању независних држава – Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, док би мађарски и албански народ имали право да се одвоје, јер је закључено да је њихову земљу анектирала српска буржоазија. У том циљу одлучено је да КПЈ подржи организације које су се бориле против српске превласти, укључујући Косовски комитет, ВМРО и усташе.

Посебна пажња посвећена је „албанском питању“, које су делегати Четвртог конгреса КПЈ оценили као суштинско. Констатовано је да је после Првог светског рата једна трећина укупног албанског становништва „пала под владавину угњетачког режима великосрпске буржоазије“, уз оцену да је ослобођење тог народа од српске окупације могуће само кроз свеопшти устанак.

Све ове одлуке, сведоци смо, комунисти су успешно реализовали, а њихове последице, сматра аутор, осећају се и данас.

Српски народ је током Другог светског рата у Хрватској, Босни и Херцеговини и Срему преживео, како аутор наводи, прави геноцид током усташког терора у НДХ, у којем је страдао огроман број Срба, Рома и Јевреја. Ништа мању голготу, додаје, Срби су доживели и од својих сународника организованих у разне муслиманске милиције, као и од албанских фашистичких и нацистичких формација.

Публициста из Колашина Предраг Т. Шћепановић бележи да су након Тринаестојулског устанка прве жртве такозване Муслиманске милиције и Бали вулнетара били Ђорђије Антовић и Милић Дашић. Антовић је био трговац. Обојица су убијена 17. јула 1941. године у Плаву.

Према изјавама сведока које се чувају у Архиву Републике Србије, били су везани конопцем, а потом су им, како су сведочили очевици, „на живима кидали месо, док су у највећим мукама умирали“.

Ни деца нису била поштеђена. У Плаву су првих дана након 13. јула 1941. године убијена два дечака и два брата – Голуб и Крунислав Божовић.

Након ових трагичних догађаја, на страницама Шћепановићевог сведочанства налази се списак са више од 1.500 имена убијених Срба, уз прецизне податке о томе ко је и када починио злочине.

Имена починилаца, наводи аутор, никада нису темељно истражена у црногорском правосуђу, нити је поводом тих злочина донета било каква пресуда, иако су одмах након рата организована саслушања сведока, а тадашња Комисија за утврђивање злочина прикупила обимну документацију.

По директиви са врха, тврди аутор, на све то брзо је стављен вео заборава. Остало је забележено да су у Плаву и Гусињу након 1945. године припадници такозване Муслиманске милиције и Бали вулнетара слободно шетали градом, а неки су постали и чланови Комунистичке партије Југославије. Они који су их препознавали и пријављивали тадашњим властима, често су, како се наводи, завршавали са етикетом државних непријатеља.

Због политике братства и јединства, Срби су, сматра аутор, још једном морали да ћуте о злочинима својих комшија и припадника такозване Муслиманске милиције и Бали вулнетара. Истовремено, четници су проглашени издајницима и сарадницима окупатора, а њихове ликвидације, започете у Словенији, настављене су у Србији, а потом и у иностранству.

„Све ово и данас се дешава у слободном и независном Монтенегру“, наводи аутор.

Како тада, тако и данас, додаје, због међунационалног склада злочини у Плаву и Гусињу ретко се помињу, док су, са друге стране, злочини почињени над муслиманским становништвом, попут оних у Буковици и другим местима, добили далеко већу јавну пажњу.

Аутор истиче да се муслимани, према његовом ставу, никада нису извинили за злочине почињене над Србима у Плаву и Гусињу, нити су за њих одговарали.

Сурове егзекуције у Плаву и Гусињу нису престајале како је рат одмицао. Напротив, биле су све чешће и, како се наводи, кулминирале су у Велици и Мурину крајем лета 1944. године, када је само у једном дану, према историјским изворима и архивској грађи на које се аутор позива, убијено око 750 Срба, међу којима и око 120 деце.

„Комунисти за главног кривца ових злочина не оптужују комшије из Плава и Гусиња, већ пребацују одговорност на косовско-метохијске балисте. Јесу и они учествовали у покољу, али главни кривци су Плавогусињска и Бихорска муслиманска квислиншка милиција и вулнетари на челу са Османом Растодером, Саитом Шахмановићем, Шемсом и Ризом Феровићем и Саљом Никочевићем“, пише Шћепановић.

У јуну 1941. године велики део источних територија Зетске бановине, као и делови Барског среза – Улцињ, Владимир, Крајина и Мркојевићи, а једно време и Шестани – предати су такозваној Великој Албанији.

У тим крајевима успостављен је  тежак окупациони режим чије су репресивне мере биле усмерене према словенском становништву све три вероисповести.

Било им је забрањено школовање на српском језику. Православне цркве су затваране и пљачкане, а свештенство Митрополије црногорско-приморске уклањано и протеривано. Бивши службеници Краљевине Југославије православне вероисповести били су убијани или протеривани.

Многи Албанци приступили су редовима вулнетара, албанске милиције, а током немачке окупације почетком 1944. године од тог становништва формирана је 21. пешадијска СС дивизија „Скендербег“.

У октобру 1941. године сви Албанци у тим крајевима постали су држављани Краљевине Албаније, која је била италијански протекторат и одржавала привид албанске независности.

Егзекуције угледних Улцињана одвијале тако што би им за ноге везивали велики камен и потом их са пристаништа бацали у море.

У литератури нисам наишао на податак да ли су ти злочинци икада процесуирани. Интенција КПЈ била је да се не таласа, некада као и сада.