"Приморка" на улици: Нема отпремнина, нема одговора, али нема више ни ћутања

Аутор: Редакција 1 Оставите коментар

О некадашњој „Приморци“ и њеним обесправљеним радницима поново се прича. И то послије поприличног броја година у којима је, чини се, било лакше ћутати него одговорити на питања која су одавно морала бити постављена.

Зашто се ћутало толико дуго? Зашто су људи који су свој радни вијек оставили у фабрици морали деценијама да чекају на отпремнине, пензије и одговоре државе? И, можда најважније – ко је одговоран за то што је један од симбола индустријског Бара завршио у стечају?

Јуче су бивши радници „Приморке“ поново изашли на улице. У центру Бара организовали су протест и блокирали главну раскрсницу код Робне куће, јасно поручивши да више немају намјеру да чекају у недоглед.

Њихова порука је једноставна: проблем који траје деценијама и даље „стоји негдје у фиоци“ надлежних.

Представник бивших радника Един Бегзић поручио је да овим протестом почиње низ активности којима желе да покрену рјешавање њихових проблема са мртве тачке. Уколико држава убрзо не покаже вољу да се проблем ријеши, најавио је и много радикалнији вид протеста – свакодневну блокаду кружног тока код Основне школе „Мексико“ на магистралном путу Бар–Улцињ, заједно са члановима породица бивших радника.

На транспарентима су написали оно што, по њиховом мишљењу, најбоље описује њихов положај: „Нема плата. Нема пензија. Нема отпремнина. Нема Устава. Нема закона.“

Другим порукама питали су гдје су њихове отпремнине и поручивали да и даље чекају пензије.

Али протест није био само борба за новац који им припада. Био је и подсјећање на једно много веће питање – шта се догодило са „Приморком“?

Јер, „Приморка“ није била било која фабрика.

Основана је још 1927. године као фабрика за прераду маслина и производњу маслиновог уља. Током деценија израсла је у један од стубова прехрамбене индустрије Црне Горе. Производила је маслиново и друга јестива уља, сокове, хљеб и пециво, а имала је и сопствену мрежу малопродајних објеката.

Имала је модернизоване производне линије, фабрику сокова, савремену пекару и производе по којима је Бар био препознатљив и ван граница тадашње државе.

Сок од дивљег нара освајао је признања на међународним изложбама – „Monde Selection“ у Женеви 1972. године, награда у Паризу 1973. и злато у Загребу 1985. године.

Средином осамдесетих „Приморка“ је имала више од 600 запослених, док се у појединим периодима помиње и број од око 1.400 радника. Њена пекара могла је да производи око 1.400 килограма хљеба на сат, односно око 40.000 хљебова дневно.

А онда је све то нестало.

Стечај „Приморке“ уведен је 2008. године.

Након приватизације, случај је добио и судско-тужилачку димензију. Виши суд у Подгорици је 2019. године потврдио оптужницу СДТ-а против шесторо окривљених у предмету „Приморка“. Тужилаштво их је теретило за злоупотребу пословања у привреди, уз тврдњу да је буџет оштећен за 6,6 милиона евра.

Према наводима оптужнице, новац који је требало да буде усмјерен на оживљавање „Приморке“ коришћен је за покривање кредита других компанија.

Важно је нагласити - то су били наводи оптужнице, а не правоснажно утврђена кривица.

Али управо зато и данас остаје питање – шта се послије тога дешавало?

Бивши радници тврде да су Специјалном државном тужилаштву доставили стотине страница доказног материјала и питају због чега годинама нема коначног одговора.

Они су 18. августа упутили захтјев за хитан састанак премијеру Милојку Спајићу и главном специјалном државном тужиоцу Владимиру Нововићу, тражећи да им се каже шта држава намјерава да уради.

Уколико до састанка не дође у најкраћем року, најављују свакодневне протесте и блокаде.

И ту се враћамо на оно најважније.

Како је могуће да фабрика која је имала стотине, а у појединим периодима и више од хиљаду радника, развијене погоне, производне линије, брендове и тржиште – данас буде само сјећање?

Како су машине, постројења и опрема завршавали као старо гвожђе, док су радници чекали оно што су зарадили?

И зашто се о свему томе годинама није говорило више и гласније?

На протесту су бивши радници поручили и да је за њих однос садашње власти према њиховом случају сличан односу претходне власти, што су симболично исказали и транспарентима који су се односили на некадашњег главног специјалног тужиоца Миливоја Катића и садашње СДТ.

Они, дакле, не траже само новац.

Траже одговор.

Траже да знају ко је одлучивао, ко је управљао, шта се дешавало са имовином и зашто су њихове кривичне пријаве, како тврде, годинама без коначног епилога.

На њихову страну стао је и барски посланик Момчило Лековић, који је раније иницирао да се приватизација „Приморке“ отвори пред скупштинском Комисијом за праћење и контролу поступка приватизације.

И то питање заиста заслужује одговор.

Јер када једна фабрика пропадне, то није само губитак једне фирме. Када пропадне фабрика која је деценијама хранила стотине породица, онда пропада и дио једног града.

А када радници након свега остану без отпремнина, пензија и одговора, онда стечај више није само економска категорија. Постаје питање достојанства.

Зато јучерашњи протест није био само протест неколико десетина или стотина бивших радника „Приморке“.

Био је то подсјетник Бару шта је некада имао.

И питање држави шта је са тим урадила.

Године су прошле. Људи који су радили у „Приморци“ остарили су. Неки нијесу дочекали да виде крај своје борбе.

А фабрика која је некада производила десетине хиљада хљебова, уља и сокова данас је углавном успомена.

Зато више није довољно рећи да предмет „стоји у фиоци“.

Неко ту фиоку мора да отвори.

А онда да јавности каже шта у њој пише.

Ако нема кривице – нека се каже.

Ако нема доказа – нека се објасни.

Ако је било незаконитости – нека се утврди ко је одговоран.