Од литија до европских интеграција: Ко одлучује у име народа?
ПИШЕ: Перица Ђаковић
Не само посљедњих дана, него већ мјесецима свима су пуна уста Европске уније и наших корака од седам миља на путу ка њој. Још из времена Мила Ђукановића слушамо флоскуле како смо најуспјешнији, најближи Европској унији, лидери европских интеграција. Све то неодољиво подсјећа на причу с краја осамдесетих и почетка деведесетих, када су на власт дошли „млади, лијепи и згодни“, уз обећање да нас чека европска будућност.
Што би филмски и телевизијски ствараоци, али и писци рекли: „Свака сличност са стварним људима и догађајима је случајна.“ Та напомена, међутим, није настала у наше вријеме. Њени коријени сежу још у 1917. годину, када је руска племкиња Јусупова тужила филмски студио Метро-Голдвин-Мајер због приказивања њене породице у филму „Распућин“.
Ко је данас у нашој причи племкиња, а ко Распућин, мање је важно. Ја ћу се радије послужити ријечима блаженопочившег митрополита Амфилохија да „случајности нема“, па нека свако сам закључи ко је ближи истини.
Очигледно је да ужурбаним корацима хитамо ка Европи, док је та „стара дама“, која нам је годинама држала врата затвореним, сада одлучила да их не само одшкрине него и широм отвори. Наши „млади момци и дјевојке“, уз подршку понеког искуснијег политичара, то вјешто користе. Зато се човјек запита може ли се данас примијенити некадашња Титова реченица да „земља која има овакву омладину не треба да брине за своју будућност“.
Не знам чиме смо заслужили да нас од деведесетих година, уз понеки изузетак, воде искључиво млади, лијепи и згодни, али не нужно и искусни и прекаљени политичари. Посебно не они који су својим радом и знањем нешто створили, а да иза тога не стоје сумњиве радње.
Док тако хитамо ка Европи, која одавно више није она иста заједница каква је била прије тридесетак година, нити она Европска унија настала Уговором из Мастрихта 1993. године, нико нам озбиљно не објашњава шта нас тамо заиста чека. Које ћемо обавезе преузети? Која правила ћемо морати поштовати?
За сада нам се углавном говори како нас иза угла чекају мед и млијеко, односно колико ћемо новца добити из европских фондова. При томе заборављамо, или ова нова политичка генерација можда ни не зна, стару народну изреку да „нема хљеба без мотике“, односно да нико ништа не даје ни џабе ни „муфте“.
Очигледно је да се појединим европским лидерима, прије свега Емануелу Макрону и Фридриху Мерцу, жури са проширењем Европске уније како би покушали да за европски сто врате континент који је у новом геополитичком преслагању остао по страни. Док Доналд Трамп, Владимир Путин и Си Ђинпинг исцртавају нову карту свијета, Европска унија покушава да пронађе своје мјесто у тој партији великих сила. Умјесто да игра „преф“, покушава да заигра покер.
Зато би било поштено да се нашем напаћеном народу, који су деценијама пљачкали управо домаћи политичари, отворено каже шта нас заиста очекује на европском путу. Грађанима је доста обећања са билборда и политичких говора о томе како се неко наводно бори да бисмо „ми живјели боље“, иако је често јасно да се под тим „ми“ мисли на њих саме.
Било би корисно подсјетити се како су послије августовских промјена нови ослободиоци долазили таксијима, како су изгледали када су добили повјерење парламента, а како изгледају данас. Што би се филмским жаргоном рекло – „слика на слику“.
Но, вратимо се ономе што нам Европа данас, системом штапа и шаргарепе, намеће као приоритет – уставним промјенама. При томе се врло вјешто избјегава расправа о идентитетским питањима, посебно о језику, о којем су се грађани јасно изјаснили на посљедњем попису.
Посланици, односно представници народа, као да заборављају како је донесен Устав 2007. године и да ће се прилика за његово озбиљније мијењање можда поново указати тек за двадесетак година. Европа можда не зна, или не жели да зна, да су управо литије биле увод у политичке промјене које су срушиле творце тог устава. А иста та Европа, барем декларативно, позива се на вољу народа и принципе демократије.
Ако већ чланови Владе не размишљају као већина грађана, онда би парламентарци морали да ослушкују глас народа, јер управо они се хвале како њега представљају.
Ништа мање важно није ни преговарање са сусједима са запада о отвореним питањима, прије свега о разграничењу на Превлаци и рту Оштро. Овога пута не би смјело бити рјешења каква су доносиле Аустроугарска, Краљевина СХС, АВНОЈ-евска Југославија или каснији цавтатски разговори и договори Ђукановића и Месића. Није међународна заједница без разлога подручје Превлаке и рта Оштро прогласила демилитаризованом зоном под контролом УНПРОФОР-а до коначног рјешења спора.
То није питање које може ријешити један министар или његов помоћник. Зато би премијер и Влада морали озбиљно размислити зашто се из овако важних преговора искључује Миодраг Лекић, један од најискуснијих и најугледнијих црногорских дипломата, кога, узгред, предлаже кабинет Предсједника.
Зато, господо, посебно ви у парламенту, налазимо се у времену које би модерни политичари назвали „моментумом“, а наш народ много једноставније и мудрије каже: „Два пута мјери, једном сијеци“, и још важније: „Чувајмо се да оно што радимо на брзину не постане кусо.“
