HIC RHODUS, HIC SALTA: Странџа и село Бршљан

30. 05. 2025. године Господње

Организатори су планирали да последњег дана Фестивала одемо до планине Странџа у посету селу Бршљан где ћемо обићи ово питорескно село и, наравно, читати поезију.
У девет сати пред хотелом стаје аутобус и ми крећемо.

Странџа је ниска планина у југоисточној Бугарској, између границе са Турском и црноморске обале. Смештена је на прилазима Европе ка Азији.
Јединствени је склад природних знаменитости карактеристичних за медитеранску зону два континента. У Странџи се налази најпространија заштићена територија у Бугарској — Парк природе Странџа, који је део европске еколошке мреже Натура 2000.

Људи у селу Бршљану још увек се сећају времена када је ово место врвело од људи и орило се од дечјих гласова, а учионице нису могле да приме сву децу дораслу за школу. Од некадашњих хиљаду становника, данас у селу Бршљану живи педесетак људи, махом при крају животне доби, а село је пусто и зарасло у коров. Са доласком лета, с обзиром на то да је село постало и врло занимљива туристичка дестинација, у ово место стижу и први гости, чиме се и број његових становника благо повећава.

Некада, када је Бугарска била у саставу Османског царства, ово место се звало Сармашик, што на турском значи бршљан.

Почетком 20. века ово странџанско село нашло се у средишту борбе за ослобођење овог дела Балкана од Турака. Још увек се препричавају легенде и приче о храбрим војводама, њиховим подвизима и јунаштву. Данас Бршљан представља право архитектонско благо са више од 80 аутентичних грађевина старих преко 200 година. Стога, не треба да чуди чињеница да је село Бршљан проглашено архитектонским резерватом.

Једна од старих кућа претворена је у етнографски музеј. На улазу Музеја дочекала нас је кустоскиња која нас је упознала са типичним особинама локалног грађевинарства. Темељи тих, већином двоспратних грађевина, укопани су у земљу, што објашњава и чињеницу зашто су зидови првог спрата од камена. Оно што је специфично у техници градње зидова јесте да су на сваких 50–60 центиметара поређане дрвене греде које стварају својеврсни појас. Приликом земљотреса дрвене греде се савијају и спречавају урушавање зидова, а отуда и читаве зграде. На доњем спрату куће биле су животиње, а на горњем – људи. Куће су споља обложене храстовим даскама.

Радознало завирујемо на други спрат где је приређена етнолошка збирка. Тамо је и типично за овај крај огњиште – укопано ватриште, као и својеврстан кућни луксуз – тоалет на балкону. Представља обичну рупу у дашчаном поду.

Сасвим близу, на сеоском тргу, је црква Светог Димитрија, која је добрим делом укопана у земљу. Одмах уз њу је стара црквена школа, данас претворена у туристичку атракцију. У приземном собичку обучавали су се 12–13-годишњи дечаци. Они нису седели у ђачким клупама, већ директно на поду, премазаном глином, а писали су на воштаним плочицама. Брижљиво су, помоћу танких штапића, исписивали ћирилична слова, а при крају сваког часа восак би био растопљен на огњишту и руком заглачан.

Обилазим село, завирујем у дворишта утонула у бујну вегетацију, у чијим се сеновитим деловима раширио бршљан. Обилазим кућерке са дрвеном оплатом које као да је нацртала дечја рука, и гледам према таласастим брежуљцима Странџе. Гледам ту исконску лепоту која одише шармом прохујалих времена…

Када смо завршили посету музеју и обишли ово мало село, окупљамо се под тремом једног дворишта где читамо поезију.

Враћамо се у хотел. Речено нам је да будемо тачно у 18 сати у Кући писаца, где ће бити одржан књижевни конкурс „Живот и мистика“ и где ће свако моћи да прочита по једну песму инспирисану селом Бршљан или планином Странџа.

Вече је отворио хор „Родна песен“.

Мешовити хор „Родна песен“ основан је 1962. године и један је од најсветлијих културних феномена Бургаса.

Репертоар „Родне песне“ богат је и разноврстан – од бугарског фолклора и црквене музике, преко дела класичних и савремених бугарских композитора, до светских хорских примера из различитих жанрова и епоха.

Међу значајним наградама хора су награде са престижних међународних такмичења у: Пољској, Русији, Мађарској, Шведској, Немачкој, Швајцарској, Италији, Грчкој, Србији, Северној Македонији, Хрватској, Румунији — што је јасан доказ професионализма и уметничког мајсторства ансамбла.

Роза (Бојанова), Наталија (Димитрова) и Вили (Колева), наши домаћини, дали су пун допринос: професионално су водили програм и инспирисали нас својом креативношћу, енергијом и посвећеношћу сваком од нас учесника.

Жири у саставу: Иван Ванков (писац и новинар), Мина Крстева (песник, писац, сатиричар) и Стефан Стојанов (песник и писац) доделили су ми прву награду. Друга награда припала је песникињи Валентини Радинској из Софије, а трећа Александри Костић из Србије (КиМ).

Награде нам је доделила поетеса Дијана Саватева, заменица градоначелника и одговорна за културу града Бургаса.

После завршетка програма организатори су прогласили и званични завршетак Фестивала „Свето Слово“.

31. 05.

Ујутро се налазимо у ресторану за доручак, свега неколико нас. Још једном се поздрављам са свима.

Преносим ствари у ауто и крећем за Београд. Ауто-пут, сав у јутарњем светлу, скоро је празан.

Улазим у Софију. У центру града саобраћај је заустављен! Питам једног полицајца куда треба да возим јер идем за Београд и због чега су демонстрације. Вијоре се бугарске заставе, чују се узвици негодовања, пиштаљке… Полицајац ми каже да протестују против увођења евра. Слажем се са протестантима, јер увођење евра је још једно поробљавање суверених држава.

Покушавам да следим објашњење куда да возим. Али свуда је пут блокиран. Губим сат времена возећи уским, повремено једносмерним улицама… најзад налазим прави пут.

На самом прилазу граничном прелазу са Србијом, гранична полицајка ме зауставља, показујући ми место где да паркирам ауто. Питам о чему се ради. Каже да сам возио без вињете и тражи да уђем у контејнерску кућицу! Тамо, за радним столовима, седе два мушкарца заузета око рачунара. Питам у чему је проблем. Одговара ми полицајац, ближи мени, да сам возио без вињете тридесетак километара 26. маја! Полицајка седа за свој сто и врло агресивно тражи да ми се наплати казна.

Показујем им уплату од 26. Она ми се уноси у лице и каже: „Да, али док нисте платили, возили сте 30 км без вињете!“ Објашњавам да приликом уласка на ауто-пут код Пловдива није било објекта који продаје вињете, али да сам на првој бензинској пумпи купио исту за наредних седам дана и да вињета важи за цео дан, а не од сата када сам је купио, и да нећу да платим.

Напокон се укључује други мушкарац, тражи да полицајка напусти просторију, каже да је све у реду и да могу слободно да наставим путовање.

Пролазим гранични пункт и улазим у Србију.

У Београду ме шестог јуна чека у УКС-у књижевно вече посвећено тридесетогодишњици мог уметничког трајања, где смо поезију говорили Ивана Жигон и моја маленкост.