Како је Коминтерна измислила црногорску и македонску нацију
ПИШЕ: Александар Раковић
КОМИНТЕРНА је од 1924. идеолошким конструкцијама хушкала против српског народа. У складу с принципом националног самоопредељења и права на отцепљење, Коминтерна је, када је реч о решавању хрватског питања, стала на становиште хрватског праваштва. На Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену (1928), заузет је став да "крупна великосрпска буржоазија" угрожава друге народе, али и српски народ ван Србије, па да из свих крајева треба избацити "србијанске окупаторе". Хрватски комуниста Ђуро Цвијић је 1932. у овоме видео франковачке пароле.
С тим у вези, Комунистичка партија Југославије је, ради борбе против "великосрпског унитаризма и угњетавања", од 1926. све жешће подупирала идеју о издвајању Црногораца из српске нације. На Трећем конгресу већ се говорило о Црној Гори као "нацији". На Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену (октобар 1928) Црна Гора је сматрана "угњетеном нацијом". Половином тридесетих година унутар Комунистичке партије Југославије није се више говорило о цепању Југославије, али је издвајање Црногораца из српске нације остало као утврђен став. На Петој земаљској конференцији Комунистичке партије Југославије у Загребу (октобар 1940) било је прихваћено да пет југословенских нација треба да чине Срби, Хрвати, Словенци, Македонци и Црногорци.
У ПРВОМ проглашењу "црногорске нације" предухитрили су их италијански и црногорски фашисти 12. јула 1941, када је проглашен и такозвани црногорски језик, а Црна Гора као Независна Држава Црна Гора требало да буде део Римске сфере и налик Независној Држави Хрватској.
Упркос радикалним ставовима Коминтерне, у Црној Гори код тадашњих комуниста није било таквог радикалног заноса. Црногорски комуниста Батрић Јовановић каже да је Комунистичка партија Југославије између два рата сматрала да је црногорска нација изданак српства исто колико и српска нација: "То је у ствари био тада званичан став Партије, који је и мени био познат као скојевцу и као члану Партије." Светозар Вукмановић Темпо, комунистички функционер, у мемоарима 1971. писао је о "уједињењу оба српска народа". Иван Милутиновић и Блажо Јовановић нису до краја издвајали Црногорце из српства.
Међу црногорским комунистима било је и оних који нису прихватали наметање црногорске нације. Милован Ђилас пише о Сави Ковачевићу да је "био стари, предратни комуниста, борбен и пожртвован, мада је црногорско вођство имало једно време муке с њим, јер није признавао Црногорце за посебну нацију: у његовом крају - црногорској Херцеговини, нити познају нити признају међу Србима икакве посебности".
АКАДЕМИК МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: ИДЕОЛОШКА ИЗМИШЉОТИНА, НАЈОПАСНИЈИ НАЦИОНАЛИЗАМ ДОЛАЗИ ОД НЕПОСТОЈЕЋИХ НАЦИЈА
- ЦРНОГОРЦИ су прва нација без ђеда - коментарисао је својевремено академик Матија Бећковић усвајање Резолуције у парламенту Црне Горе, којом су поништене одлуке Подгоричке скупштине из 1918. - Том резолуцијом су поништили сами себе, а не искључујем могућност да власт у Црној Гори ревидира и неке друге историјске догађаје. Поништити све из прошлости и кренути испочетка”, навео је српски академик. Они су превазишли сва очекивања оним што су досад урадили, тако да не би било чудо да се деси и отимање имовине Српске православне цркве, једине канонске у Црној Гори . - Нико се не бави тиме што се измишља црногорска нација, а те измишљотине су у служби нечег много важнијег и дубљег што се, можда, иза брда ваља - изјавио је Бећковић. -
Ово је претходница нечега што прети свету и што би требало да забрине сваког одговорног човека. Како нико на то ко би требало, не устаје, онда се јавља та помисао да има разлога за бригу. Само је питање да се и ми не придружимо и да не буде по оној пословици, `где су сви ћорави и ти затвори једно око`, него да не одустанемо од подршке. Срби се данас боре дипломатским средствима, а снага Срба не би требало да буде у њиховом броју, већ искључиво у истини.
ПОСЛАНИЦА
У ПОСЛАНИЦИ коју је митрополит Петар I Петровић Његош - Свети Петар Цетињски упутио Црногорцима и Брђанима 1822. године, о Пећкој патријаршији се каже следеће: "али је оно српска црква свега славено-сербскога народа и мати свијех сербскијех цркавах, у којој су патријари наши стојали и коју су наши цари оградили."
ПОБЕДА комуниста у Другом светском рату у Југославији (1941-1945) довела је до федералног уређења социјалистичке Југославије с Црном Гором као једном од шест република. Чланком Милована Ђиласа у београдској "Борби" (1. мај 1945) "О црногорском националном питању", Комунистичка партија Југославије је установила постојање црногорске нације: "Ми смо за то, јер смо уверени, знамо да то хоће црногорски народ, а он то хоће јер се осећа, јер јесте нешто посебно, посебни, друкчији Срби од свих Срба - Црногорци." Упркос томе, српско национално изјашњавање у Црној Гори могло је бити сматрано противуставним у односу на Устав Народне Републике Црне Горе (1946).
За језик Црногораца, пише следеће: "Језик је све један што и Херцеговачки с врло малом и готово непримјетном разликом, и мање је од овога опогањен Турскијема ријечима."
ИСТОРИЈА ЦРНЕ ГОРЕ
У "ГРЛИЦИ, календару црногорском за годину 1835." објављена је "Кратка историја Црне Горе", коју је написао митрополит Петар I Петровић Његош - Свети Петар Цетињски. У одељку 8. Житељи, пише, између осталог, следеће: " Црногорци су Славено-Српског кољена као и Херцеговци и Бошњаци, и прозвали су се тијем именом као и ови од мјеста у коему живе."
Међутим, Матија Бећковић, који је био Ђиласов пријатељ, каже о њему: "Кад је у тај пројекат престао да верује, одрекао се и те теорије и престао да буде Црногорац по службеној дужности. А кад је министарску фотељу заменио црном клупом, са ње је на питање шта је по националности одговорио да је Србин. Владимир Јовићевић пише да се Владо Стругар, као теоретичар и утемељивач црногорске нације, такође са жаљењем исправио рекавши да је састављао "неодржива теоретска образлагања црногорске нације".
На попису 1948. у Федеративној Народној Републици Југославији сви који су се изјаснили као Срби-Црногорци класификовани су да су црногорске народности, упркос томе што су српски идентитет ставили на прво место. А на попису 1948. у Народној Републици Црној Гори, грађанима су тек на вишеструко инсистирање пописивачи уписивали да су Срби, јер је подразумевано да се уписује црногорска национална припадност. Честа је била појава да се пописиванима уписује да су по народности Црногорци, са образложењем да је то исто што и Срби. Проценат од 95 одсто Срба у Књажевини Црној Гори (1909), пао је на само 1,78 одсто Срба у Народној Републици Црној Гори (1948).
СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ
БОШКО Вукићевић, црногорски аналитичар и потомак Новице Радовића, вође тзв. Божићне побуне у Црној Гори из 1919. године, поводом стогодишњице овог догађаја, који већ читав век производи контроверзе, изјавио је: Мој прадеда је написао књигу о томе (Божићна побуна) - "Црна Гора на савезничкој голготи", у којој говори о династичком сукобу Петровића и Карађорђевића, а пре свега о српском идентитету Црне Горе.
Одлазак Блажа Јовановића с чела Савеза комуниста Црне Горе (1963) пружио је простор још радикалнијим тумачењима црногорског идентитета. Јовановића је на тој челној позицији заменио Ђоко Пајковић, који је отворио врата Вељку Милатовићу да у мају 1967. постане председник Скупштине Црне Горе и Веселину Ђурановићу да 1968. постане председник Савеза комуниста Црне Горе.
ВЕЉКО Милатовић, који је имао симпатија за франковачку струју у Комунистичкој партији Хрватске (Маспок), радио је на томе да Црну Гору потпуно издвоји из српства и протежирао је публицисте који су били усмерени ка том циљу. Крајем шездесетих и почетком седамдесетих објављене су прве књиге црногорских аутора - у социјалистичком добу - које су своје идеје о идентитету Црногораца црпле из идеологије хрватских праваша, посебно Савић Марковић Штедимлија (Томаш Марковић), Саво Брковић и Шпиро Кулишић. Доцније је овај списак проширен. Раније утврђени ставови да је црногорска нација проистекла из српске, у потпуности су негирани. Српство је приказивано као споља наметнути терет Црне Горе кога се треба решити окретањем ка магловитој римокатоличкој прошлости средњовековне Дукље и тобожњим етничким спонама Црногораца са Хрватима и Албанцима.
Одбор за историјске науке Црногорске академије наука и уметности организовао је 26. и 27. априла 1985. научни скуп "Прошлост Црне Горе као предмет научног истраживања и обраде". Одбор је саопштио да подразумева стварно постојање различитих схватања прошлости Црне Горе, првенствено етничког порекла и данашњег националног својства већине становништва земље. Тиме је, дакле, схваћено да су средином осамдесетих стекле легитимитет теорије о идентитету Црне Горе који ни историјски ни етнички не припада српству.
ЂИЛАС ОДБИЈА ЗАШТИТУ
ИАКО је учествовао у стварању црногорске нације, Ђилас је умро као Србин. После силаска с власти, остао је Црногорац завичајно, али не и национално. На суђењу се изјаснио као Србин. Матија Бећковић сведочи да је о томе расправљао са оптуженичке клупе са својим судијама и тужиоцима, и то га није мало коштало. Није хтео да остане "отац нације". "Да је остао Црногорац, верујем да би нашли начина да га по тој основи ставе под неки заштитни кишобран као националну вредност, као што су то чинили у неким другим случајевима. Један од кључних црногорских функционера (Вељко Милатовић) звао га је на разговор и отворено споменуо такву могућност. Ђидо није хтео поштеде по ту цену додајући да је црногорска нација идеолошки изум и да он то најбоље зна."
СРПСКИ историчар Васа Чубриловић је тада казао да као научник никада није могао да прихвати црногорску нацију. Изричито је одбацио да је "буржоаски национализам" Срба у 19. и 20. веку утицао на стварање српског идентитета у Црној Гори јер је српска свест још раније створена код црногорског сељака. Чубриловић закључује да се историчари не могу бавити стварањем црногорске нације јер за то нема никаквих историјских доказа. Сугерисао је да црногорском нацијом након Другог светског рата треба да се баве социолози, политиколози и политичари.
Јован Павићевић, црногорски историчар српских схватања, приметио је на том скупу да тзв. бранитељи црногорске нације тврде да су Црногорци све до сада били у заблуди о својој прошлости, "као да су сада дошли из афричке џунгле или пали са неке планете". Павићевић је сматрао да негирање историјског српског идентитета Црне Горе није никаква нова критичка марксистичка школа у нашој историографији, већ да је то једно реакционарно и контрареволуционарно гледиште пролазног карактера, које се врло негативно одражава на историјску свест црногорског народа, још горе што је то и део политичке свести.
СТАВОВИ које су посебно заступали црногорски историчари српске оријентације, а марксистичких погледа, били су доминантни у социјалистичкој Црној Гори, где је знатна већина Црногораца себе сматрала делом српског ткива. Црногорска нација је, према томе, сматрана српском по историјском и културном наслеђу. Нећемо погрешити ако кажемо да се веровало како је реч о "две српске нације" или "два српска народа": у Црној Гори и осталом српству. То се неколико година касније огледало у успешно спроведеној Антибирократској револуцији у Црној Гори (1988-1989) која је била српска по карактеру.
УНИШТЕН ПОПИСНИ МАТЕРИЈАЛ
НА првом послератном попису становништва, у марту 1948. године, званични резултати су показали да је најмања југословенска република била етнички најхомогенија федерална јединица. Више од 90 одсто од укупног броја становника се изјаснило да су Црногораци. Овај податак је изазвао неверицу, пре свега код стручњака, а потом и у широј јавности. Поготово када је процурила информација да је целокупан пописни материјал после "обраде" завршио у машинама за прераду папира.
Међутим, збрка и хаос који су настали октроисаним издвајањем црногорске нације из јединствене српске нације, посејали су ипак семе раздора у социјалистичком друштву Црне Горе. Коминтерновска решења, црпљена из хрватског праваштва, нашла су пут. Кроз наводна марксистичка тумачења, ставови хрватског праваштва (у метаморфозама франковлука, усташтва и маспоковства), италијанштине и аустријанштине стекли су право грађанства у социјалистичкој Црној Гори. Са увођењем вишестраначја и стварањем Либералног савеза Црне Горе, ове радикалне теорије добиле су политичко крило, нову црногорску идеологију и приграбиле су себи црногорску нацију. Због ових последица, показало се разорних, комунистичко виђење црногорске нације не може се посматрати изван конвертитског контекста, опаког по српски идентитет Црне Горе.
МИТРОПОЛИЈА ДЕО ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ
ТАЧКА 11. акта од 22. априла 1779. године који је црногорска депутација упутила аустријској царици Марији Терезији, после разговора са канцеларом кнезом Кауницом у Бечу. гласи:
"Желимо да митрополит црногорски зависи од пећкога патријарха у Србији. Кад садашњи митрополит умре, пристајемо засад, да његов насљедник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, тј. да га бирају: гувернадури, потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле, докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ."
Депутацију су чинили: гувернадур Јован Радонић, сердар Иван Петровић и архимандрит Петар Петровић. Из акта је јасно да депутација, у којој је био будући архиепископ цетињски и митрополит црногорски, Петар I Петровић Његош, сматрају Митрополију црногорску као неодвојиви део (епархију) Пећке патријаршије, тј. Српске православне цркве.
ТРИ ВРСТЕ ЦРНОГОРАЦА
ПОСЛЕДИЦА вештачког стварања једне нације је то што данас имамо три врсте Црногораца. Једни су условно речено следбеници Ђиласовог начела о постепеном издвајању из српског народа. Они говоре српским језиком и припадници су Српске православне цркве. Не оспоравају заједничке корене са Србима и средњовековно доба доживљавају као део заједничке баштине.
Други су поборници "дукљанске" школе и они заговарају теорију о потпуној различитости од Срба, од времена Јужних Словена до данашњих дана. Њима су за све невоље овог света криви Србијанци, окупатори, асимилатори, експлоататори... Они говоре црногорским језиком и подржавају цркву Мираша Дедеића. Користе се свакаквим фалсификлатима и инсинуацијама да докажу несрпски карактеру средњовековне Дукље-Зете и нововековне Црне Горе. После осамостаљења 2006. године, држава се приклонила њима.
И ту није крај - има и трећих, који доказују да су потомци античких староседелаца. На срећу, њихов број је занемарљив. Да не прескочимо Савића Марковића Штедимлију, који је тврдио да је Црна Гора у раном средњем веку припадала Црвеној Хрватској, из чега је извео тезу о хрватском пореклу становништва Црне Горе.
ОКОСНИЦА ПАРТИЈСКЕ ПОЛИТИКЕ
МИЛОВАН Ђилас, који је био главни партијски идеолог, објавио је у "Борби" 1. маја 1945. текст "О црногорском националном питању", којим је озваничена нова нација. Написао је да црногорска нација не постоји, да се становништво назива српским, али би се та свест требала заменити црногорским националним идентитетом. Његови ставови постали су окосница званичне партијске и државне политике.
Четири месеца после објављеног текста у "Борби", 1. маја 1945, Милован Ђилас је на једном предизборном говору у Подгорици рекао да две ствари никад нико није успео у Црној Гори, да црногорски народ одвоји од Србије и од Русије.
