27.10.2025.

Колумне

НЕБО И ПОДНЕБЕСЈЕ: Которски бискупи знали су за Србе, али не и за Хрвате

Аутор: Редакција 14 Оставите коментар

Користећи могућност да осујети њен улазак у ЕУ, Хрватска се иживљава над Црном Гором својим незајажљивим захтјевима. Боку присваја као своју насеобину још од римског доба, иако которски бискупи, за разлику од Срба, Хрвате не помињу у својим извјештајима Светој столици. Хрвати се у Боки, службено, као народ појављују тек од 19. вијека

ПИШЕ: Јован Пламенац

У средњем и раном новом вијеку људи су своју припадност везивали прије свега за вјеру, племе, област, а потом за подаништво (Млетачка република, Османско царство, Хабзбуршка монархија). Тако је и појам „Хрват“ у 9. вијеку, и вјековима касније, етнополитичка, племенска категорија – Populus Chroatorum (народ Хрвата).
Још поткрај 9. вијека папа Јован VIII писао је кнезу Бранимиру: „te et omnem populum Chroatorum benedicimus“ („тебе и сав народ Хрвата благосиљамо“). Средином 10. вијека Хрвате помиње и Константин Порфирогенит у свом дјелу „О управљању царством“. Најранији поуздани помен Хрвата на Западу је у „Франачким аналима“ за 818. годину, а на Истоку у Житију Константина Философа (Светог Ћирила), написаном око 870. године. Већ од 9. вијека Хрвати се у документима од заједничког помена са осталим Словенима Sclavi све више издвајају као Croatae.

Хрвати се, потом, помињу и у извјештајима Светој столици пићанских (1589–1780), поречких (1588–1775), новиградских (1588–1808), пулских (1592–1802) бискупа…
Међутим, Хрвати се не помињу у извјештајима которских бискупа!

Али, помињу се Срби! На примјер, у „Извјештајима ad limina которских бискупа Светој Столици (1592–1708)“, које је 2022. године издао Универзитет Црне Горе, је и извјештај од 1. децембра 1593, којег је потписао каноник Јероним Палма као прокуратор бискупа Ђиролама Букије, у којем у опису стања вјерника у дијецези стоји: „Rasciani seu Serviani, qui per dioecesim morantur, sunt plus quam 6.000“ („Рашани, односно Срби, који бораве по дијецези, има их више од 6.000“.

И каснији которски бискупи у својим извјештајима Светој конгрегацији Концила помињу Србе: Ђироламо Руска 1614, Викентије Бот 1629, каже populus Servianorum (народ Срба), Марко Зорзи 1660-их каже Serviani schismatici (Срби шизматици, тј. православни), Иван Антун Зборовац 1669, 1673, 1675. и 1681. и Марин Драга 1692, 1704. и 1708. године такође помињу Србе. У својим свједочанствима о Которској дијецези Србе 1611. године помињу и трговци из Котора Стјепан Николића и Роко Палма…

Дубровачка канцеларија користила је и појмове lingua serviana и carattere serviano, за језик и писмо.

У свим овим извјештајима за римокатолике се, углавном, каже: Latini или Catholici. Али никада Croati.

Па и нововјековни западњачки путописци: Италијан из Болоње Benedetto Ramberti (1533), млетачки племић Giovanni Battista Giustiniani (1553), венецијански сенатор, хроничар и географ Marino Sanudo (умро 1536), географ и картограф поријеклом из Венеције, фрањевац Francesco Coronelli (1650–1718), природњак, путописац и научник родом из Падове Alberto Fortis (1741–1803) за римокатоличко становништво у Боки кажу Latini, Cattolici (католици) и Schiavoni (Словени), рјеђе Dalmati. Croati су им у унутрашњости Хрватске, Славонији, Војној крајини.

ОТКУД ХРВАТИ У БОКИ

Папа Сикст V 1589. године основао је „Илирски завод Светог Јеронима“. Под именом Илири у то вријеме подразумијевани су римокатолици јужнословенских земаља. Намјена Завода била је да образује свештенике за ове крајеве. У 17. вијеку Завод је дјеловао као „продужена рука“ Конгрегације за пропаганду вјере за простор Балкана. У 19. вијеку, подобно развоју модерних националних покрета, ова установа поприма хрватски идентитет – под аустријском управом и у римокатоличким црквеним и академским круговима све више је наметана идентификација римокатолика с Балкана као Хрвата. Од оснивања, више пута јој је мијењано име, да би 1971. године била преименована у „Папски хрватски завод Светог Јеронима“.

Тако се у другој половини 19. вијека у Боки – као и у Дубровнику, Херцеговини, јужној и средњој Далмацији – појављују римокатолици који прихватају хрватско име. Хрватско име у смислу као у Хрватској, Populus Chroatorum, у Боки, у изворима, не помиње се прије 19. вијека, као ни код мноштва Срба који су синхронизованим дејством Римокатоличке цркве и аустријске администрације насилно преведени на унију и потом у римокатолицизам.

Озбиљном разматрању појаве Хрвата у Боки, и уопште у Црној Гори, не помаже ни „Црвена Хрватска“ Константина Порфирогенита, земља од Цетине до Бојане коју никада нико ни прије ни послије њега није поменуо у својим дјелима, ни на Истоку ни на Западу, ни на подручјима које су насељавали Хрвати, све до 19. вијека и хрватског националног препорода, када су се и римокатолици у Боки, по упутству Римокатоличке цркве, почели изјашњавати као Хрвати. Не помаже ни гроф Петар Толстој који је на свом путовању по Европи (1697–1699.) забиљежио да у Перасту „живе Хрвати: морски капетани, астрономи и морнари“, ни пјесма Андрије Качића Миошића из књиге „Разговор угодни народа словинскога“ (1756.), са стиховима: „Тер покрива Боку од Котора,/ Која но је дика од Хрвата“…

Толстојеви „морски капетани, астрономи и морнари“ могли су бити и на раду у Перасту, а пјесму Андрије Качића Миошића било би интересантно видјети у оригиналу.

Хрвате у Боки помиње и Евлија Челебија у свом путопису из 1664. године. Он у опису околине Херцег Новог (Рибница) каже: „Већина становника су арнаутски, босански и хрватски јунаци…“ А у аутографу, изворном тексту, Челебијиног путописа стоји и да је он случајно наишао на пет хрватских газија (арапски: борац за вјеру, ратник у име ислама) код Рибнице (Подгорица). „који су у винограду пекли кебабе (комади меса – Ј. П.) огромне као кућа и пили вино“. На другим мјестима он помиње хрватске најамничке јединице („Hırvat sekbânları“)… За оне, заједно са арнаутским и босанским јунацима, каже: „Сви се баве морским разбојништвом, и по томе су познати.“ Очито, ријеч није о народу који стално живи на подручју Херцег Новог, као ни код Подгорице, него о плаћеницима који су чували границу.
Али све ово не помаже доказу да су прије 19. вијека становници Боке били Хрвати, дакле прије него су тако почели да се изјашњавају по упутству Римокатоличке цркве. Тим убједљивије што помена Хрвата нема тамо гдје би га морало бити да их је у Боки било – у извјештајима которских бискупа Светој конгрегацији Концила!

НАЈХРВАТСКИЈИ ХРВАТИ

Почетком фебруара 1941. године, загребачки надбискуп Алојзије Степинац је боравио у Дубровнику и Котору. Позивајући се на извјештај „Католичког тједника“, Виктор Новак је у „Магнум кримену“ написао: „Сваки камен Боке Которске, ријечи су др Степинца, довољно јасно доказује високи културни ниво хрватског живља, уједно је најбољи доказ, тко је заправо аутохтони елеменат“. Из ове реченице Загребачког надбискупа настала је у Хрвата омиљена крилатица: „У Боки которској сваки камен говори хрватски“.

Након што је, у крви, разбијена Југославија, чему је Хрватска дала огроман допринос, организовано је мноштво научник скупова о Боки: „Хрвати Боке которске“, I дио (Задар, 1996.), „Хрвати Боке которске“, II дио (Загреб, 1998.), „Бока которска – једно од изворија хрватске пасионске баштине“ (Тиват, 2006.), „Демографске промјене и културна баштина Хрвата Боке которске“ (Загреб, Котор, 2017.), „Бокељска морнарица и Коло светог Трипуна као традиција бокељских Хрвата“ (Загреб, 2018.), „Идентитет Хрвата Боке которске“ (Загреб, Тиват, 2021.), „Хрвати у Боки“ (Бока, општина Сечањ у Војводини, 2024.)… Такође, објављено је пуно књига и текстова о Боки као одувијек хрватској.

Омиљени лик, на којег се с гуштом позивају, је филолог Франо Курелц. Он је живио у 19. вијеку (1811–1874), баш у вријеме почетка именовања римокатолика у Боки Хрватима. У тексту „Тко су били старосједиоци Боке которске: писмо пријатељу у Америци“, 1892. године цитира га дон Срећко Вуловић, рођењем Србин, касније љути Хрват и србомрз: „Живо сам се увјерио да у Далмацији, Дубровнику и Котору Србина старосједиоца нигдје не има, олиш оног што се за турског прогонства туј населити могло. Ја Дубровника, Боке ни Црнегоре за Србље признати не могу.“

Питања и поруке са ових скупова, из књига и текстова су: „Како се српство тако укоријенило на тлу Боке которске кад се они насељавају тек крајем 17. стољећа“, „Докле великосрпска крађа хрватске културне баштине“, „Бокељски Хрвати – најхрватскији Хрвати“, „Бока – заљев хрватских светаца“…

У „Вечерњем листу“ од 7. јануара 1997. године хрватски академик Јосип Печарић, рођени Которанин који је у Београду завршио ПМФ и на њему докторирао, и до 1987. године радио у Београду, свједочи: „Хрватска братовштина ‘Бокељска морнарица 809’ организирала је предавање у Загребу ‘Хрватска културна баштина Боке которске’. Предавач је почео своје предавање констатирајући како је тешко, у једном предавању, говорити о хрватској културној баштини Боке которске јер је она огромна. Зато ће он говорити о српској културној баштини у Боки. Затим је констатирао да постоји пет заиста значајних споменика за које се сматра да су српски, а да ће он показати како нити један од њих није српски.“

Поглед на Боку како Хрвата из Хрватске тако и Хрвата из Црне Горе вјерно илуструје приказ књиге Ђура Видмаровића „Хрвати Боке которске кроз повијест. Сјећања и заборави“, који је у „Обнови“ бр. 4 објавио новинар Давор Дијановић, сазнајемо да „како не би било неспоразума, одмах ваља апострофирати како Хрвати у Боки которској нису дијаспора, него на том простору живе од времена досељавања цијелога хрватског етноса на подручје римских провинција Далмације и Паноније, они су непрекинути дио хрватскога етнографског простора, дио хрватскога етничког бића са специфичним повијесним развојем и баштиници тисућљетне хрватске повијести и хрватске уљудбе“; да „Зденко Жеравица у књизи Рани средњи вијек Боке которске (2003.) пише да ‘присутност Хрвата у овим крајевима у 6.-7. ст. документира и керамичка посуда украшена валовницом, као и уломци керамике с утврде у Улцињу из ранобизантског раздобља, односно Јустинијановог лимеса’“; да у 10. вијеку, „према свему судећи, долази до цијепања Дукљана на касније Црногорце који су се осамосталили и Хрвате који су остали у подручју Боке которске (у прилог томе говоре сувремена генетска истраживања…)“; да је 1371. године „Котором загосподарио хрватско-угарски краљ Лудовик I“, а након његове смрти „хрватски босански краљ Тврко I за чијег је владања основан Херцег-Нови“; да је „управо захваљујући хрватској заједници тијеком 17. и 18 ст. Бока которска доживјела културно-економски просперитет“; да „50-60% укупне културне баштине Црне Горе припада Которској бискупији, тј. дјело је тамошњих Хрвата“; да „црногорски националисти, служећи се рецептом великосрпске Караџићеве кухиње, све чешће бококоторске и црногорске Хрвате проглашавају црногорцима католичке вјере“; да се „у которској столници св. Трипуна налази кристионица из 8. стољећа, са свим стилским ознакама које има и позната крстионица кнеза Вишеслава – која је један од најважнијих сигнума хрватскога повијесног идентитета“; да је „град Котор својом повијешћу у свим њезиним сегментима интегрални дио повијести хрватског народа“, итд, итд, итд…
Ову књигу издала је „Hrvatska krovna zajednica – Dux Croatorum“ у Тивту, 2011. године.

Ипак, и поред свих ових научних конференција, публицистичких и новинарских текстова, которски бискупи у својим извјештајима Светој столици у Боки Хрвате не помињу све до 19. вијека, до преименовања „Илирског завода Светог Јеронима“ у хрватски, односно упутства Римокатоличке цркве да се римокатолици на Балкану национално изјашњавају као Хрвати. А, унаточ Франу Курелцу и сл, помињу Србе.

НАЦИОНАЛНИ КОМПЛЕКСИ ХРВАТА И ЦРНОГОРАЦА

Хрватска је од 2013. године чланца Европске уније. Правило да је за пријем нових чланова у ЕУ потребна сагласност свих њених чланица, Хрватска обилно користи и незајажљиво муштра кандидата за улазак у ову заједницу Црну Гору доводећи је до понижења којима се не види крај.
Хрвати данас на Црногорце гледају надути својим националним комплексом, што због свог генетског и духовног насљеђа бечких коњушара, што због својих предака Срба.
На стадиону „Максимир“ у Загребу 8. септембра 2025. године одиграна је фудбалска утакмица између Хрватске и Црне Горе. Група црногорских навијача на трибинама истакла је транспарент „Са Ловћена вила кличе, опрости нам Дубровниче“, а навијачи Хрватске су одговорили: „Убиј Србина!“ Црногорски навијачи проговорили су својим узором Јевремом Брковићем, једним од, у црногорској култури и црногорској Удби, највиђенијих идентитетских конвертита и природно посљедично антисрба, и творцем слогана којег су истакли. Хрватски навијачи одговорили су духом вазда крвожедног усташтва народа којем припадају.

У црногорским медијима који дишу духом комунистичке доктрине да је држава конституисана 1918. године у ствари „великосрпска творевина“ у којој је српска буржоазија потчинила остале народе и која је у Другом свјетском рату, у револуцији под окриљем нацистичког и фашистичког окупатора, изродила црногорску, македонску и муслиманску (у новије вријеме преименовану у бошњачку) нацију, гест црногорских навијача је похваљен, а хрватских игнорисан, парафразирано, овако: То се нас не тиче, ми смо Црногорци.

Али, колико год комунистички национални Црногорци стругали надгробне споменике својих ђедова Срба, и колико год их у томе подржавала званична хрватска политика, у очима усташке каме они су Срби.

Црногорци као нација службено се не помињу прије 1945. године. Нема их у пописима становништва ни другим документима. Има их само у поратној политичкој употреби прошлости, као производ идеологизиране, разбарушене историографије. И они, као и Хрвати, вуку национални комплекс. И једни и други, стога, пројектују на прошлост данашње поимање ове двије нације, хрватске у Боки и новонастале црногорске.

Према посљедњем попису становништва, 2023. године, у Црној Гори живи 5.150 Хрвата, 0,83 одсто од укупног броја становника. А римокатолика у Црној Гори је 3,27 одсто. Дакле, у Црној Гори живи четири пута више римокатолика него Хрвата. Али ту разлику Хрватима нијесу направили великосрби, него њихови пријатељи Албанци. Албанци римокатолици који живе у Црној Гори нијесу пристали на пројекат да буду Хрвати.

(Печат)

Коментари

РУ: Лијепо оче Јоване и тачно! Ниђе се Крвати не помињу а не помињу се јер их није ни било! Ни у србском Дубровнику са почетком 20 столећа у попису није пописан, вјеровали или не, НИЈЕДАН КРВАТ!Ниједан!!! Нити је ико говорио крватски!!! То колико је Бока њихова говори колико их заправо има у ЦГ = 0,83%!!! Повећали су број јер их је на прошлом било 0,77 због одлуке, ваљда, што су барски римокатолици одлучили да се пишу Крвати? Нека су ако су тако задовољнији! Живјела РУСИЈА и ВЛАДИМИР ВЕЛИКИ!

27.10.2025 15:58

9 5

Istoričar: Samo bih vam gospodine Plamenac skrenuo pažnju na jednu grešku koju ste napravili, a koja je bitna u celoj ovoj priči o ,, Hrvatima,, u Boki. Vi ste napisali da je Konstantin Porfirogenit spomenuo prvi Crvenu Hrvatsku a to nije tačno. NIGDE, NI u JEDNOM delu Konstantina Porfirogenita se NE SPOMINJE Crvena Hrvatska! Porfirogenit NE zna za tu legendarnu i izmisljenu oblast. Prvi put se Crvena Hrvatska pominje u latinskoj redakciji letopisa popa Dukljanina. A, o čemu se radi tu zapravo? Dmine Papalić je nasao u Poljicama kraj Makarake jednu knjigu za koju je tvrdio da je napisana na horvackom (hrvatskom) jeziku i dao ju je Marku Maruliću da je prevede na latinski jezik. Posle je Jerolim Kaletić uradio još jedan latinski prepis tog prepisa Marka Marulića i tokom tih prevodjenja je doslo do naknadnih interpolacija odnosno umetaka kada je najverovatnije odnosno sigurno uneta u latinski prepis sintagma Crvena Hrvatska. U hrvatskoj redakciji NE POSTOJI ta oblast pod tim nazivom, nego se spominje SAMO Gornja Dalmacija BEZ pomena Crvene Hrvatske. Taj latinski prepis latinskog prepisa je sačuvan i predat Vatikanskoj biblioteci gde se i danas čuva po odredjenom signaturom. Tokom tih prepisa izvršene su intervencije odnosno obavljena su proizvoljna umetanja u tekst. I nije reč o oblasti od Cetine do Bojane nego od mesta koje se zvalo Dalma ( poistovećuje se sa Duvanjskim poljem gde je tobože krunisan kralj Tomislav ) pa do Bambalone tj. Drača. Tu je podelu Dalmacije na Gornju i Donju izvršio je po Dukljaninu kralj Svetopelek ( Budimir ) koji je po mojoj teoriji donekle književno-literaran lik i dobrim delom modifikacija stvarne istorijske ličnosti srpskog kneza Mutimira Vlastimirovića.

27.10.2025 18:05

8 0

Istoričar: U Vatikanskoj apostolskoj arhivi i Vatikanskoj biblioteci ima mnogo depoa i fondova u kojima je pohranjena stara arhivska gradja iz ranosrednjoveg perioda ali i kasnijeg vremena. Pedeset posto arhivske gradje i više od tog procenta izgleda nije istraženo uopšte. Vatikan ne dopusta pristup arhivskoj gradji u celosti zbog krhkosti i trošnosti istorijskih rukopisa i zbog nepotpune katalogizacije. Ima i dodatnih razloga ali su to prevashodni razlozi. Uz posebne dozvole moguce je pristupiti arhivskoj gradji ali je Vatikan jako strog sto se proceduralnog postupka koji bi omogućip pristup i izdavanja dozvola tiče. Znači, radi se o tome da mnoga arhivska gradja nije istražena. Kada bi se od 20 do 30 posto te neistražene gradje proučilo i istražilo naravno da bi mnoge stvari bile jasnije.

27.10.2025 20:34

4 1

Саво: Како год вазда је сво зло долазило из Ватикана

28.10.2025 07:06

7 4

РУ за Саво: Долазило и долази… Живјела Русија и Владимир Велики!

28.10.2025 07:35

8 5

Za Ru i Sava: Kakvo vam zlo dolazi od katolika u CG tako mi vas dvojica zivjeli!!

28.10.2025 11:03

4 6

Istoričar: Ono što naizgled deluje kao paradoks a što zapravo nije jeste to da je izgleda za vreme srpskih kneževa Mutimira Vlastimirovića i njegovog bratanca tj. sinovca Petrosa ( Petra ) Gojnikovića - Vlastimirovića došlo do afirmacije antičko-rimskog i grčkog pojma Dioklie na prostoru Zete i najverovatnije zbog toga sto je knez Mutimir u periodu izmedju 866-te i 869-te (a mozda koju godinu kasnije ) sa izvesnim brojem crkveno-svestenih lica iz Carigrada i Rima osnovao Dioklijsku mitropoliju-metropoliju koja je bila pravoslavno-katoličkog karaktera tada jedinstvene crkve. Ona je bila verovatno crkveno sedište za srpske zemlje u Primorju i Zagorju! U njoj je Bogosluženje obavljano na grčkom, latinskom i verovatno na starockrvenoslovenskom ili bolje rečeno na slovensko-srpskom jeziku sa upadljivim štokavsko-jekavskim jezičkim karakteristikama! Mutimir je vladao od 850-te do 891-ve godine, izgleda tačno 40 godina i 4 meseca i preminuo u aprilu mesecu 891-ve godine, a moguće je da je sahranjen u sarkofagu koji i dan danas postoji u Zlatici u predgradju Podgorice. Moguće je da je osnovao Dioklijsku mitropoliju sa sedištem na Gradini u Martinićima gde mu se bratanac Petros Gojniković-Vlastimirović pojavljuje kao ktitor trobrodne bazilike kao svetog mesta u periodu izmedju 892-ge i 917-e godine.Za vreme Petrislava oca Svetog Jovana Vladimira i samog Vladimira nije se favorizovao pojam Dioklie nego su se isticali oblasno-teritorijalni nazivi čisto srpskog karaktera kao što su Krajina, Zeta i Podgorje a u drzavotvornom i etnickom smislu pojam Srbije! Moguće je da je na Gradini u Martinićima bilo sedište Dioklijske mitropolije-metropolije koja je osnovana za vreme srpskog kneza Mutimira a koju je darivao i njegov bratanac Petros ( Petar ) Gojniković. Lontodokla ( Gradina ) je bila crkveno sedište za srpske zemlje u Primorju i Zagorju kao unutrasnjoj Srbiji. Pečat na kome piše Petros arhont Dioklie je pečat Petrosa Gojnikovića a ne Petrislava koji je bio otac Svetog Jovana Vladimira!

28.10.2025 13:29

6 2

Istoričar: Hrvati se pozivaju na krstionicu kneza Višeslava a znamo da je knez Višeslav koji je vladao izmedju 780- te i 807-e i li 810-te god. bio srpski knez kojeg pominje Konstantin Porfirogenit. Neki istoričari smatraju da je vladao od 775-e do 800-e te godine dok drugi smatraju da je vladao od 780-te do 807-e ili čak 810-e godine. Ta krstionica je naručena od strane biskupa Jovana za potrebe benediktinskog manastira na Miholjskoj Prevlaci kojom je vladao knez srpski Višeslav kao delom Primorske Srbije. Mi znamo da su Srbi prvi put bili kršteni od strane rimskih sveštenika- biskupa najverovatnije u periodu izmedju 632-ge i 635-te godine u vreme cara Iraklija koji im je te svestenike i poslao iz Rima. Da li rodjenjem knez Viseslav bio iz okoline Tivta ili Bijele i Srbine ( mesta kod Herceg Novog ) a poreklom iz zaledja Bara ili Skadra gde je izgleda preminuo knez koji je doveo Srbe iz Bojke a kojeg pop Dukljanin naziva Selimirom koji je vladao od 631-ve do 652-ge godine tesko je ustanoviti. Postoje indicije da je u tom periodu vladao srpskim zemljama u Primorju i Zagorju sa centralnom prestonicom koja se nalazila u Skadru ili u oblastima izmedju Bara i Skadra dok drugi smatraju da mu je središnja oblast bila negde izmedju gornjeg i srednjeg Polimlja, Tare i Pive. Uglavnom ono sto je pouzdano ustanovljeno jesto to da je to bio srpski knez a ne hrvatski koji sa takvim imenom nije nikada postojao. Toponimi kao što su Bojka kod Bara, zatim Srpska, Srpska Gora ( Zeta ), Srbin Kami u oblasti Lijeve Rijeke, Zeta, Lužnica, Lužani, Bijela, Srbina, Miločani i mnogi drugi potiču iz tog perioda kada je srpskim zemljama vladao knez ( koji se sasvim moguće zvao Selimir) a koji je naselio te krajeve Srbima iz Bojke koja se zvala i Bijela Srbija.

28.10.2025 15:07

5 1

Garasanin: Za “istoricara”: Batice ti si se navukao na parizer, ubacio si novu riječ “izgleda da” a ovo za krstionicu da je narucena za … a dje pecat?? Dovodis u zabludu ovaj polusvijet koji te prati… Ti snove i zelje uz pomoc parizera plasiras u medije, ne patises na par portala taman kolko RU na ovaj. Al dobro Ru dobija i sira malo vise no neki drugi.

28.10.2025 23:12

1 7

Јован Пламенац: У праву сте: "Црвену Хрватску" не помиње Константин Порфирогенит, него "Поп Дукљанин". "Средином 10. вијека Хрвате помиње и Константин Порфирогенит у свом дјелу 'О управљању царством'", како сам написао. Он помиње Бијеле Хрвате: "Χρωβάτοι δὲ οἱ νῦν κατοικοῦντες τὴν Δαλματίαν εἰσὶν ἀπόγονοι τῶν ἀβαπτίστων Χρωβατῶν, ὧν καλοῦσι καὶ λευκοὺς Χρωβάτους, οἵτινες κατοικοῦσιν ἐπέκεινα τῶν Τούρκων καὶ πλησίον Φραγγίας, καὶ ἔχουσιν πλησίον Σερβλίας τοὺς ἀβαπτίστους Σέρβλους γείτονας" ("Хрвати који сада насељавају Далмацију потомци су некрштених Хрвата, које зову и Бијели Хрвати, а који живе преко /иза/ Турака и близу Франачке, и имају у близини Србије некрштене Србе за сусједе"). Благодарим што сте указали на моју омашку.

29.10.2025 00:17

5 1

Za Za Ru i Sava: : Odje se govori o Vatikanu ne o vjerujucem narodu! Citaj sa razumijevanjem!!!

29.10.2025 06:29

4 0

za RU: Pa kad biskupi nisu znali za Hrvate u Boki, zašto ste sbima katolicima pokrali imanja po Boki?Zašto se srbi katolici za pomoć obraćaju Hrvatskoj?Zašto se majci Serviji ne obraćaju za pomoć?Svi katolici u CG su hrvatski nacionalnosti, osim nekolicine prodanih u Sutomore.

29.10.2025 15:54

3 5

Историчар: Хвала Вам оче Јоване на одговору.

30.10.2025 12:20

3 0

РУ za RU: : Попис је неумољив! Ништа се ту не може! Крвати су одлично прошли у два свјетска рата због два Идиота али потпуно супротних полова и интереса! У оба рата извршили су најмонструозније злочине и за те злочине били награђени како од краља Александра тако и од Јосипа Броза!Философија конвертита и њихова мржња је толико пута објашњена па и на овим страницама! Обо је само мали кроки крватског бића! Чудо је то како ауди кад промјене вјеру какве постају звјери! А ови Сутоморчани, кажеш, они су продане душе…ха, ха, ха…а они су само доказ да када промјениш вјеру можеш да останеш Човјек!

31.10.2025 05:36

3 1

Оставите коментар

Пошаљи

Остали чланци