Вукан Немањић – владар Дукље који је обновио славу Бара и Барске надбискупије

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Име Вукана Немањића (око 1165–1207) заузима посебно мјесто у историји српске државе и града Бара. Као најстарији син Светог Симеона Немање, Вукан је био велики жупан и краљ српске државе Дукље, али прије свега један од најревноснијих хришћанских владара свога времена – православни вјерник, брат првог српског архиепископа Светог Саве, који је уважавао католике и папу, не из вјерског приклањања, већ из жеље да духовно и политички учврсти своју земљу и народ.

Бар – духовно средиште Вуканове државе
Након што је његов отац, велики жупан Стефан Немања, крајем XII вијека проширио државу до јадранске обале и присајединио древну Дукљу, Бар је постао важан центар нове власти. Управо је у Бару, у срцу Зете, Вукан имао своје сједиште, одатле је управљао приобаљем и у том граду обновио један од најзначајнијих духовних и културних симбола јужних српских земаља – Барску надбискупију.

Године 1199, уз сагласност папе Иноћентија III, али по сопственој иницијативи и интересу државе, Вукан је успио да издејствује враћање старог достојанства Барске надбискупије, које је било укинуто и потчињено дубровачкој цркви. Тај чин није био плод вјерског преламања, већ државничке мудрости. Вукан је тиме утврдио Бар као главни духовни центар Зете и показао да Срби на приморју могу имати своју црквену аутономију и достојанство, као што их је његов брат Свети Сава нешто касније осигурао у унутрашњости оснивањем самосталне Српске архиепископије. Сувишно је, али подсјетићемо, у то вријеме сви становници Дукље у националном смислу били су Срби, јер друге нације овдје није било све до завршетка Другог свјетског рата.

Хришћанин који је поштовaо све облике вјере
Иако је био дубоко укоријењен у православној традицији, Вукан је разумио значај дијалога и сарадње са западним хришћанским свијетом. Његова преписка с папом Иноћентијем III, као и учешће легата Римске цркве на сабору у Бару, показују да је Вукан тежио уједињењу и снажењу хришћанства у цјелини, у времену када су велике силе на Балкану ломиле копља око вјерских питања.

За разлику од неких владара који су покушавали да вјеру користе као оруђе подјеле, Вукан ју је користио као мост повезивања. Под његовом управом, Бар је био симбол таквог приближавања и мјесто гдје су се православни, католици и монаси из разних крајева срели у духу хришћанског мира.

Барски сабор и обновљена надбискупија
На црквеном сабору у Бару, љета 1199. године, Вукан је свечано објавио обнову надбискупије, у присуству бискупа из свих крајева његове земље, угледних монаха и представника Рима. Сабор је имао вишеструк значај: оснажио је положај Бара као духовног сједишта, потврдио стару дукљанску традицију и показао да српски владари нису непријатељи западне цркве, већ њени равноправни саговорници.

Обнова надбискупије у Бару под Вуканом била је, дакле, дјело православног српског владара који је имао визију ширег хришћанског јединства. Тај чин је повратио Бару достојанство које је уживао још у вријеме краља Бодина, када је надбискупија имала изузетан углед у цијелој Далмацији.

Краљ и државник
Као владар, Вукан је носио титулу краља Дукље, Далмације, Травуније и Топлице, што показује обим његове власти. Иако је у борби за престо с братом Стефаном имао и тешке тренутке, историја га памти као државника који је први у династији Немањића поново обновио краљевску титулу на тлу некадашње Зете.

За његове владавине настало је и Вуканово јеванђеље – један од најзначајнијих старосрпских рукописа, споменик духовности и писмености који свједочи о високом степену културе у земљама којима је управљао.

Вуканово насљеђе у Бару
Иако се након 1207. године губи траг овом владару, његово насљеђе у Бару живјело је кроз вјекове. Његов чин обнове надбискупије није био пука дипломатска епизода, већ темељ трајног духовног идентитета приморске Србије. У временима када се свијет дијелио на исток и запад, Вукан је у Бару утемељио дух хришћанског јединства, показујући да се љубав према Богу не мјери конфесијом, већ дјелом.

Вукан Немањић био је дубоко вјерујући православни хришћанин. Његово уважавање папе и западне цркве било је плод мудрости, не подаништва. Управо је из тог разлога успио да Бар уздигне у духовни центар своје државе и да врати надбискупски трон, чиме је заувијек уписао своје име у историју града под Румијом као великог вјерника, државника и обновитеља.