-800x400-rez.jpg)
ПРИРЕДИО: Игор Ремс
Ко су Бугари?
(Према британским изворима)
У претходном тексту на ову тему користио сам немачке изворе, који се у значајној мери подударају са бугарским. У овом тексту користим британске.
Неандерталски остаци који датирају из периода пре око 150.000 година, односно из средњег палеолита, представљају једне од најранијих трагова људске активности на територији данашње Бугарске. Остаци Homo sapiensa пронађени тамо датирају на око 47.000 година пре нове ере. Овај налаз означава најранији долазак модерног човека у Европу.
Карановска култура (Карани – велико племе које је насељавало подручје данашњих Родопа) временом се померала ка северозападу. Неки истраживачи заступају тезу да су они основали своју државу на простору данашње Словеније. Та држава се звала Карантанија и улазила је у Самово царство, о којем је већ било речи. Интересантно је да неки аутори сматрају да су Александар Македонски и Македонци били један огранак овог изузетног и моћног племена. Такође је занимљиво да се на нашим просторима сусрећу бројна знаменита презимена која у својој основи имају назив Каран. Ако бисмо следили Јунгову мисао да у овом свету не постоје случајности, онда је лако препознати Божји рукопис (прим. аутора).
Карановска култура настала је око 6.500. године пре нове ере и представља једно од неколико неолитских друштава у региону које је напредовало захваљујући пољопривреди. Варненској култури из бакарног доба (пети миленијум пре нове ере) приписује се изум металургије злата. Благо Варненске некрополе садржи најстарији златни накит на свету, стар преко 6.000 година. Тај налаз је од изузетног значаја за разумевање друштвене хијерархије и стратификације у најранијим европским друштвима.
Трачани, једна од три главне предачке групе модерних Бугара, појавили су се на Балканском полуострву неко време пре XII века пре нове ере. Трачани су се истакли у металургији и дали Грцима Орфејев и Дионизијски култ, али су остали племенски организовани и без јединствене државе. (Да ли је случајно што се њихова појава поклапа са падом Троје, где су Трачани били тројански савезници? Прим. аутора.)
Персијско Ахеменидско царство освојило је делове данашње источне Бугарске у 6. веку пре нове ере и задржало контролу над регионом до 479. године пре нове ере. Та инвазија послужила је као катализатор за трачко уједињење — већина племена ујединила се под краљем Тересом и формирала Одриско краљевство 470-их година пре нове ере. Ослабио га је и вазализовао Филип II Македонски 341. године пре нове ере. Келти га нападају у 3. веку, а 45. године нове ере подручје постаје римска провинција.
До краја 1. века нове ере римска управа је успостављена на целом Балканском полуострву, а хришћанство се почело ширити у региону око 4. века. Готску Библију, прву књигу на германском језику, створио је готски бискуп Улфилас на подручју данашње северне Бугарске око 381. године.
Након пада Рима 476. године, регион долази под византијску контролу. Византинци, оптерећени дуготрајним ратовима против Персије, нису могли да бране своје балканске територије од варварских упада, што је омогућило Словенима (британски извори, као и већина западних, не именују конкретно народ, већ користе израз Словени – прим. аутора) да уђу на Балкан као пљачкаши, првенствено кроз подручје између Дунава и Балканских планина, познато као Мезија.
Постепено, унутрашњост полуострва постаје земља Јужних Словена, који су живели у демократским заједницама. Словени су асимиловали делимично хеленизоване, романизоване и готизоване Трачане у руралним подручјима. У свим хроникама тог доба које говоре о преласку „Словена“ преко Дунава и њиховом насељавању градова попут Пловдива нема ниједног записа о ратовању са локалним становништвом. Насељавање је било мирно — што указује да је између староседелаца и тек придошлих „Словена“ вероватно постојала нека веза: крвна или језичка. Јер, ко би дозволио да неко страно племе уђе у његов животни простор без отпора? (прим. аутора)
Недуго након словенског упада, Мезија је поново нападнута, овог пута од стране Бугара под каном Аспарухом. Њихова хорда представљала је остатак Старе Велике Бугарске — изумрле племенске конфедерације која се налазила северно од Црног мора, на територији данашње Украјине и јужне Русије. Аспарух је напао византијске територије у Мезији и освојио словенска племена 680. године. Мировни споразум са Византијом потписан је 681. године, чиме је основано Прво бугарско царство.
Мањински Бугари чинили су блиску владајућу касту. Наследни владари су током 8. и 9. века јачали државу. Кан Крум је увео писани законик и поразио византијску војску у бици код Плиске, у којој је погинуо византијски цар Никифор I.
Борис I је укинуо паганизам и увео источноправославно хришћанство 864. године. Убрзо је уследило византијско признање бугарске цркве и усвајање ћирилице, развијене у престоници Преславу.
Заједнички језик, вера и писмо ојачали су централну власт и постепено спојили Словене и Бугаре у јединствен народ који говори једним словенским језиком.
Златно доба Бугарске започело је током 34-годишње владавине Симеона Великог, који је надгледао највеће територијално ширење државе. Књижевност на старобугарском језику брзо се проширила северно од Бугарске и постала lingua franca Балкана и источне Европе. Политичка, културна и духовна моћ Бугарске у време Крумове династије претворила ју је у једну од три европске суперсиле тога доба, поред Византије и Каролиншког царства Франака.
После Симеонове смрти, царство слаби услед ратова са Мађарима и Печењезима и ширења богумилства. Његов наследник Петар I постиже мировни споразум са Византијом — која га признаје за цара Бугарске, а бугарску цркву за независну патријаршију, уз годишњи данак и династички брак. Ово доноси четири деценије мира, економског просперитета и културног развоја.
Преслав је пао 971. године под византијску војску након руских и византијских инвазија. Царство се кратко опоравило под Самуилом, али га је византијски цар Василије II сломио у бици код Кључа 1014. године. Самуил је убрзо преминуо, а до 1018. године Византија је потпуно освојила Прво бугарско царство.
Друго бугарско царство
После смрти Василија II, у Византији избијају унутрашњи сукоби и низ неуспешних побуна, међу којима се истиче она Петра Дељана. После катастрофалног пораза код Манцикерта и Крсташких ратова, византијска власт на Балкану слаби.
Године 1185. бугарски племићи из династије Асен, Иван Асен I и Петар IV, организују устанак и успевају да обнове бугарску државу. Оснивају Друго бугарско царство са престоницом у Трнову.
Цар Калојан, трећи из Асенове династије, проширује власт на Београд и Охрид. Признаје духовну супремацију папе и прима краљевску круну. Царство достиже врхунац под Иваном Асеном II (1218–1241), када се границе шире до обала Албаније, Србије и Епира, а трговина и култура цветају. Током његове владавине долази и до удаљавања од Рима у верским питањима.
Династија Асен изумире 1257. године. Следе унутрашњи сукоби и напади Византије и Мађарске, што омогућава Монголима да успоставе власт над ослабљеном Бугарском.
Године 1277. свињар Ивајло предводи велику сељачку побуну, протерује Монголе и накратко постаје цар. Њега 1280. године свргавају феудалци, а њихови међусобни сукоби доводе до распада царства на мање области — Видинско и Трновско царство и Добруџанску деспотовину.
Ови ослабљени остаци постају лак плен за нову силу која долази са југоистока — Османске Турке.
Упркос политичкој слабости, 14. век у Бугарској обележен је културним препородом, познатим као „Друго златно доба“. Бугарска архитектура, уметност и књижевност прошириле су се ван граница земље — у Србију, Влашку, Молдавију и руске кнежевине, снажно утичући на целокупну словенску културу.
(На слици:Кан Кубрат, ујединитељ, са својим синовима)
